Прочитај ми чланакКреатори западне реалне политике, у превенцији могућих будућих сукоба на Балкану, одговорни су за толерисање и гајење, као у стакленој башти, великоалбанских претензија
У Хитлеровој Европи постојала је „велика Албанија“, која је укључивала Косово и Метохију, и регион западне Македоније око Тетова. Недавно ми је допао у руке бечки лист „Ди пресе“ од 18. јула 2001. и текст Кристијана Гонса под насловом „Експлозивна мешавина“. Један Албанац је аутору чланка, те 2001. године, дословце изјавио: „Када су немачки војници ступили у Кфор, рекао сам свом деди да су Немци поново овде. Заплакао је од среће“. Кристијан Гонс даље пише да је деда тог Албанца био у Другом светском рату припадник албанских СС јединица и да своју униформу још увек чува у ормару.
Да ли и данас Албанци у Тетову сањају повратак Вермахта у неком другом облику, барем у западну Македонију? Да ли су најаве ратних бубњева на Балкану кренуле управо из Македоније, јер медији напросто вриште од катастрофичних сценарија? Национализми, старе идеологије и стари пројекти нових држава, нове границе и ново сиромаштво идеална су смеса за залетање у неки нови рат на Балкану.
Да ли у том контексту ми у Србији имамо право да забијемо главе у песак или је пројекат „велике Албаније“ допринео да се расправа о сукобу који би аутоматски био изазван реализацијом плана „велика Албанија“, дакле да нови рат на Балкану више и није табу тема? Пошто онај ко заговара, или се прави да не схвата, или минимизира идеју „велике Албаније“, мора бити свестан да се та идеја не може остварити без рата.
Феноменолошки, у последњих двадесетак година „пауза“ у великим ратовима није била права: од Анголе преко Блиског истока до Балкана беснели су ратови разних врста и бесмислености. Само што су увек били у сенци фасцинације привидно непрекидног привредног раста и његовог главног покретача, глобализације. У међувремену су се два феномена, рат и глобализација, приближили: технолошко повезивање ту, регионални економски интереси тамо, али и с тим у вези све већа рањивост друштва отварају нове изворе и шансе за немир и завист, за побуне и осветничке акције у многим деловима света. Тамо где економија и технологија постају глобалне, истовремено расте и ова рањивост.
Још је Клаузевиц тврдио да се природа сукоба може променити када они потрају дуже него што је предвиђено. Вреди ли ова тврдња и за природу сукоба Албанаца са Србима и Македонцима?
Рат је увек инструмент политике, још једна тврдња Клаузевица, но да ли је рат „егзистенцијално искуство“или само инструмент за очување мира, „мера свих ствари“? Агресија НАТО-а на СР Југославију 1999. била је „егзистенцијално искуство“ за Србе на Косову, али Албанци на Косову могу да кажу да је тај рат и за њих био „егзистенцијално искуство“. Рат понекад може да буде неизбежан, можда чак и неопходан, примери деколонизације то говоре. Рат може да буде и наручен, некада и лажно декларисан као хуманитарна интервенција, што је показала и агресија НАТО-а на нас 1999.
У сваком случају, оправдано или не, рат као инструмент политике свакако није ислужен. Нове врсте ратовања, од „асиметричног“до „хибридног“ укључују и сајбер ратнике, па и употребу биолошког, хемијског, тактичког, нуклеарног и климатског оружја.
Дакле, о рату као средству за постизање све различитијих циљева мора поновно озбиљно да се размишља и говори. Само што се притом све чешће ради о новим врстама употребе силе од нових актера који се све теже идентификују и против којих је све тежа борба. Заправо, то је огледало непрегледног глобалног поретка, који се сада распада на више саставних делова. Класична правила игре у међународној политици скоро да више и не важе, доста нејасне тенденције и инструменти развоја воде у хаос, а доминантна форма данашњих међународних односа могла би да се назове и „бешчасном стратегијом“.
Скоро свака реална политика рат своди на катастрофу, али и одвраћа пажњу од чињенице да њено наводно професионално и реалистично играње појмовима као што су политика интереса, одговорност, међународна заједница или политика моћи до сада није баш допринело томе да се ратови избегну, да се смире грађански ратови или да се правовремено оствари успех у борби против тероризма. Наравно, реална политика делује у уском земаљском хоризонту једног мандата у некој земљи и доноси одлуке с обзиром на изгледе да се буде изабран, односно поновно изабран, што и јесте, признали или не, једно од мерила на основу кога одлучује где ће, када и ради чега бити употребљена војна сила. То нигде није било јасније него у хазардној игри европског интервенисања у грађанском рату на Балкану. А колико ирационално реална политика повремено изгледа, потврђује и бомбардовање Авганистана.
Креатори и вође западне реалне политике, како у Вашингтону тако и у Бриселу, у превенцији могућих будућих сукоба на Балкану, имају одговорност за толерисање и гајење, као у стакленој башти, великоалбанских претензија за мењање граница. Двојна мерила, спречити или тврдити да је то сада реалност, западна реална политика свој поглед прикива за алтернативе миру. А то је рат.
БОНУС ВИДЕО
Александар Радић, коментатор и војнобезбедоносно-политички аналитичар и Зоран Радојичић, народни посланик и председник Савета за одбрану и безбедност Српског покрета Двери у разговору са гл.одг.уредником Србин.инфо, Дејаном Петром Златановићем, анализирали су тренутно војно безбедоносно стање у Србији, српским земљама на Балкану и државама у суседству.
