Прочитај ми чланакСад већ далеке 1981. године Скот је имао седам година и живео је у Београду. Његовом оцу била је додељена служба у америчкој амбасади. Живо се сећа њихове мале камене кућице у дипломатској четврти, „где се жута липа и кестен тискају за простор“. С грана трешања долазила је вика комшијске деце, која се чула до сумрака, а некад и дуже.
У Београду је Скот живео с оцем, маћехом Џенет и њеном ћерком Ејми, која је била пет година старија од њега. Родитељи су му се развели годину дана пре доласка у Југославију. Тако је њих четворо дошло у Београд као нова породица, а Београд им је био и први заједнички дом.
Деца су прилагодљива, па је и он био такав, а нова ситуација доносила је више инспирације него сете. Никад није схватао зашто су стално у покрету и што се стално селе, сем да је то саставни део посла његовог оца. Кад га је упитао зашто је то тако, Скот је добио одговор од оца да ради за Стејт департмент, и то му је било довољно.
Отац се врло често заустављао у парку код једног од дивовских стабала с џиновским гранама које је ту стајало сигурно више од пола века. Сагињао се да испита тло и покупи квалитетно кестење. Скот се играо или чувао Војводу, који је трчао по парку и наскакао на Скота и његовог оца. Одавали су утисак среће.
„Редовно смо пекли кестење на жару“, присећа се Скот. „Не постоји ништа слично као што је мирис печеног кестења.“ Осмех је био свима на лицу, а Војвода је ишао или испред њих или се провлачио кроз грмље. Живот је за Скота био права авантура.
У Београду је Скот живео с оцем, маћехом Џенет и њеном ћерком Ејми, која је била пет година старија од њега. Родитељи су му се развели годину дана пре доласка у Југославију. Тако је њих четворо дошло у Београд као нова породица, а Београд им је био и први заједнички дом.
Деца су прилагодљива, па је и он био такав, а нова ситуација доносила је више инспирације него сете. Никад није схватао зашто су стално у покрету и што се стално селе, сем да је то саставни део посла његовог оца. Кад га је упитао зашто је то тако, Скот је добио одговор од оца да ради за Стејт департмент, и то му је било довољно.
– Схватио сам да су у то укључене амбасаде, приредбе и пријеми, због којих смо често одлазили на коктеле на којима су присуствовали људи из различитих земаља- каже Скот.
Сећања су као из америчких породичних филмова. Скот је седео на степеницама и посматрао госте. Отац је говорио на течном српском с благо подигнутом обрвом, а све даме из „високог друштва“ падале су на његов шарм. Видео је и зависит у очима других мушкараца. После пријема ишао би у дуге шетње с Војводом, које су биле много дуже него кад је и Скот био с њима.
Кад би се вратили, чуо би ритмички кас Војводе који јури ка његовој соби, а затим би и отац ушао. Било је касно. Отац би био изненађен што Скот не спава, али би имао благ осмех.
„Каква је била шетња“, питао је Скот.
„Изврсна“, одговорио је отац с осмехом. Са много детаља је описивао случајне пролазнике или годишње доба.
„Али како све то видиш у мраку?“, упитао је Скот. Као дечак он је био уплашен мрака, па и шуме по најведријем дану.
„Мораш се навићи на то. Твоје очи се привикавају на мрак“, рекао је отац. „Напољу је то у реду“.
Тако су дани пролазили у наредне две године у Југославији. Није много знао шта се догађа око њега. Али те дуге шетње, што самосталне што са оцем, дефинисале су његов доживљај Београда. Чак и данас види обрисе себе и оца како шетају дубоко кроз шуму, очеву руку на његовом рамену, главу која се окреће на све стране и очи које скенирају. Чује његов дубок глас током шетње и његово звиждање којим дозива Војводу.
Да је мало боље погледао, у подножју једног дрвета у шуми у којој су се шетали могао је да примети да је тло било другачије. Док нису дошли тамо, није приметио ништа необично. Тад је видео једну дебелу сиву грану која је била лабаво наслоњена на дебело стабло. Кад се мало боље погледа, тик уз корен стабла била је шупљина у којој се налазио мали сиви пакетић, прекривен кором и лишћем дрвета.
ИСТИНА, КОНАЧНО
Године су пролазиле, Скот је постао тинејџер и већ је полако почео да схвата неке ствари. Отац га је покупио колима и повео са собом на посао. Његова питања су постајала све незгоднија. Отац је био вешт. Све је маскирао и од свега правио шараду. Његови одговори нису више били довољни за Скота. Осим тога, отац је био слаб на сина и желео је да учествује у његовом животу. Зато га је и повео у своју канцеларију.
Прошли су комплекс пословних зграда у Мичигену у Америци, где су у том тренутку живели. Кад је Скот хтео да отвори врата аутомобила, чуо је само „Стани!“ Очекивао је да ће од оца чути грдњу због свог понашања или због лоше оцене из математике, али то се није догодило.
Отац је уздахнуо и онда се насмејао. „Морам да ти кажем нешто. Није ништа лоше, али је веома озбиљно.“ Настала је пауза. „Да ли ти знаш шта је мој посао?“
Скот је гледао у њега. Почео је да замуцкује и да се нервозно смеје. „Стејт департмент, министарство спољних послова?“
Седели су у аутомобилу неко време. Напољу је било хладно и сиво. Отац је погледао сина и насмејао се. Скот се кикотао. Затим су обојица почели да се смеју, да би у једном тренутку смех постао хистеричан. Болео их је желудац, а сузе су саме кренуле на очи. Смех се смиривао и појављивао се на махове, да би на крају коначно ослабио. Отац је узео кључеве и отворио врата. „Хајдемо“, рекао је.
Кад су изашли из аута, попели су се уз степениште које води ка ходнику који је прекривен тепихом прљавобеж боје. На десној страни ходника био је мали прозор и степениште за хитну евакуацију. Чинило се да никог нигде нема. Сва врата су била затворена. Свако је радио свој посао. Испред њих су се нашла врата на којима је писало „Апекс иншуренс“. Унутра је седела крупна плавуша са ситним наочарима, а на њеном столу била је слика њене породице. Скот се питао да ли је то породица или су то само глумци из холивудских серија. Ноншалантно их је поздравила.
Отворила су се друга врата и испред њих се појавио тамнопути човек са шољицом кафе. Одушевљено је поздравио оца и по томе је Скот закључио да је његов отац овде главни. Иза следећих затворених врата налазила се очева канцеларија. У њој је био велики, дугачак сто с гомилом папира, а на њему слике. Кад их је Скот погледао, имао је шта и да види. На једној је венчани портрет Џенет и његовог оца, где се он налази у очевом наручју. Друга слика је из Југославије. Скот и Војвода седе на трему њихове куће у Београду.
Отац је стајао на средини канцеларије и посматрао сина. Био је елегантно обучен, с краватом, зализаном косом и мирисао је на лосион после бријања. Поигравао се са својим домалим прстом.
„Шта се дешава кад неко дође ко жели осигурање Апекс иншуренс?“, упитао је Скот.
„Нико никад није тражио“, узвратио је отац.
„Никад?“, запањио се Скот.
„Не“, узвратио је отац.
Чак и док је то изговарао, Скот је знао да то није тачно.
„Скоти, ја сам шпијун“, рекао је отац.
Очево лице се изобличило. Само се нацерио. Скот је упитао: „Као Џејмс Бонд?“
„Да. Једноставно, ја сам шпијун.“
„Шпијун.“ Скот је те речи неколико пута поновио. „Шпијун као у ЦИА?“
Отац је климнуо главом, а његове очи су вијугале по Скоту. „Баш као што је ЦИА.“
ТРАГОВИ
Трагови су били ту – сталне селидбе, живот у иностранству, тајност, различити послови које је радио, различити језици које је учио, па заборавио. Сумње су увек биле присутне, а сад је ту био доказ. Истина је изашла попут духа из боце.
Скот је ходао по соби и разгледао слике по зидовима и ситнице по полицама. На њима су била и три ножа из Пакистана.
У трену је настала тишина. „Никоме нисам смео рећи“, признао је отац. Сада је Скот морао да држи у тајности оно што му је отац рекао. Ставио је руку на раме свог сина и стиснуо га. Рекао му је да му верује.
Оно што није рекао, а што је Скот схватио, јесте да сад мора лагати за оца, покривати га, и то као професионалац.
ОЧЕВИМ СТОПАМА
Скот је мислио да је отац хтео да буде покрај њега на крају свега. Али то није био крај, већ почетак. Очев двоструки живот постао је Скотијев двоструки живот.
На зидовима предворја на улазу у штаб ЦИА у Вирџинији стоји реченица апостола Јована: „Ви ћете тражити истину, јер истина ће вас ослободити.“
Скот је у раним двадесетим годинама морао да се избори са чињеницом да му је отац агент ЦИА. Био је у дубокој кризи. Налазио се у Паризу и отишао је у редакцију Њузвика да тражи посао, а није био ни сигуран какав посао тражи. Управо је дошао у Париз из Марока без новца. Имао је егзистенцијалне проблеме и требало је да се нађе с пријатељем. Није имао појма шта је то новинарство, али је имао жељу да проба.
На разговору за посао изненада су га питали: „Шта је твој отац?“
Скот је, наравно, рекао званичну верзију, да ради у Стејт департменту. Кад су га притисли питањима, одбрана се распала. „И? Је л’ он шпијун?“, питали су.
Скот је само климнуо главом, збуњен шта му се дешава. Уследио је нови шок. Рекли су му: „Новинарство није тако различито од шпијунирања. Ви нисте толико различити од свог оца.“ Само је климао главом на ове речи.
„Поента новинарства је“, рекли су му, „у добијању поверења људи. Ако их једног дана изневерите, изневерићете и себе.“
