Прочитај ми чланакУ свом ауторском тексту објављеном на сајту Патриот, познати српски блогер Александар Ламброс осврнуо се критику коју је Никола Којо упутио Студију Б због гусларске песме.
Ево шта је о познатом спрском глумцу рекао Ламброс:
„Никола Којо је на свом Твитер профилу окачио скриншот телевизије Студио Б са гусларом уз коментар „Стааааара београдска традиција“. Баш тако, са 5а, ваљда да подвуче старину традиције. Можда 5а нису случајно откуцани.
Римљани су, наиме, сматрали да се Римљанином не може звати неко коме преци пет генерација уназад нису били грађани Рима. Можда је за Рим ова административна строгост оправдана, али примењена на Београд добија се да нико није Београђанин већ да су сви сељаци. Што је ок. Оно што није ок је то самопрокламовано београдско патрицијство уз пратећи презир према широким масама пучанства. Палатинско брдо версус пучанских наџоџаних инсула око циркуса Флавијуса, или, преведено на београдске прилике круг двојке версус Калуђерице. Два клика на интернету и дођеш до податка да је Николин деда протојереј из Мостара, Херцеговац дакле. Епицентар гусларства.
Где је онда фасовао тај презир? Којо је од оних ликова који се броје у некакву српску уметничко-интелектуалну елиту, од оних вазда спремних да подрже такозване грађанске иницијативе, што се појављују у такозваним пристојним и нашминканим илити свезубеним политичким спотовима, урбан лик, антитеза пинку, с пар озбиљних улога међу којима обавезно мора и да је нека на тему српског сељачења познатог као србовање јер ако се Холивуд уваљао у говна до лактова ми морамо до рамена, што се шекспировски театрално клањају пред публиком у Сарајеву, увек београдско мангупски спреман на неподношљиво лагани самопрезир.
Фасовао га је где и ја, у југословенству у коме су Срби имали да излече све комплексе инфериорности такозваних братских народа и да се сведу на њихову трећеразредну хабзбуршко провинцијалну меру. Сетите се оног квоташког угуравања у исту раван епске српске историје и грофа Зрињског и некаквог шатро првог каменог престола неког шатро словеначког кнеза. Где смо морали да се претварамо да је српска државотворност исто што и некаква хабзбуршка повеља на мађарском с царским обећањем да ће Хрвати једног дана бити народ у оквиру монархије са статусом слободних коњушара и с правом да певају на загорском. Чим им помогну да се реше Срба.
Виц је у томе што се пажљиво негује мит да су Којо и ала Којо некаква интелетуална герила, последњи герилци у борби против подивљалог српског национализма, зрачак космополитизма у Србији која је остала заглибљена у 1389-у, грађани против сељака и свезуби против крезубих. Витез Којо против србовања, јер гуслање је србовање. А од србовања нема ничег горег, то је културна пракса на маргини цивилизованог света, оног на чијој граници је валцер остао да чека да гусле заћуте па да уђе да нас приведе сенци хабзбуршког трона или кулоару климатизоване бриселске канцеларије. Стварност је потпуно другачија. Ова исфабрикована другосрбијанска елита је заправо свеприсутна. И количина медијског простора који можеш да добијеш зависи искључиво од тога колико си се убедљиво легитимисао као другосрбијанац.“
