Прочитај ми чланакТиха, сеновита улица подно Топчидерског брда са много зеленила, калдрмисаним путем и тек две куће памти и боље дане. Иако прилично звучне адресе – Булевар војводе Мишића 73 заправо је тек нешто више од сокака у који Београђани тешко да би икада наменски навратили. Нема никакве ознаке нити трага да је ту живео и умро Арчибалд Рајс – швајцарски форензичар, публициста, криминолог и један од највећих пријатеља српског народа из најтежих дана.
Швајцарцу по рођењу, доктору Арчибалду Рајсу десила се та незгода да заволи један народ велики у јунаштву и тежак на емоцији који непријатељство још и може да опрости, али љубав и пружену руку никада. Рајс је изабран 1914. године од стране владе да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом у Србији.
Проживевши праву голготу на Кајмакчалану и лично гледајући ратне ужасе из визуре једног врхунског форензичара са лозанског Универзитета Арчибалд Рајс везао се за српски народ одушевљен, са једне стране, херојством српске војске, а са друге, племенитошћу са којом се поступа према заробљеницима. Јако непрофесионално са његове стране, али на крају и на почетку – људски.
И тако, је након Великог рата, Арчибалд Рајс решио да остави универзитетску каријеру и вилу у Швајцарској и да живи са српским народом, у Београду, у кући коју је подигао на Топчидеру и назвао „Добро поље“ у знак сећања на место у Македонији где се одиграла једна од пресудних битака на Солунском фронту 1918. године.
Булевар Војводе Мишића који то није
Ако данас кренете у потрагу за кућом Арчибалда Рајса у Београду по доласку на Топчидер наићи ћете на мистерију. Наиме, вила „Добро поље“ званично се налази у Булевару војводе Мишића 73. Међутим, уколико кренете том улицом приметићете да се она физички завршава бројем 71 и да јој се у наставку припаја Дриничка улица. Како нема никакве ознаке која би путнике намернике упутила ка дому славног форензичара једини начин да откријете где је Арчиблад Рајс живео јесте да сами трагате!
Потпуно нелогично и без икаквог реда, кућа Арчибалда Рајса налази се у једном малом сокаку који излази на Дриничку улицу. Сокак заправо представља слепо црево ове улице и служи да само две куће, које се у њему налазе, изађу на пут. То су куће Арчибалда Рајса и његовог првог комшије и некадашњег министра Милана Капетановића који га је једног врелог августовског дана 1929. послао у смрт.
Повод је био баналан. Прича каже да су кола која су довозила дрва Капетановићу дизала прашину услед велике суше која је те године захватила Београд. Рајс је инсистирао да пут буде намењен искључиво пешацима, а не колима. Ваљда се у остарелом научнику пробудила она „немачка психологија“, манифестована тежњом ка некаквом реду и поретку у универзуму, у овом случају на Царевој ћуприји. И тако је банална свађа била кап која је препунила чашу… то тако обично бива.
Међутим, требало би рећи реч-две о садржини те „чаше“ Арчибалда Рајса.
Човек који је Србе знао „у душу“
На први поглед безазлена и необична прича о љубави једног Немца према српском народу постаје мучна по Арчибалда Рајса управо после Великог рата, када тај народ почиње да формира своју нову државу, а са њом и друштво, политику, економију и културу. Управо тада у први план искочу мане које је Рајс још много раније увидео – нерад, клањање богатству, незахвалност, ксенофобија владајуће класе (као последица накарадне зависти), љубомора интелигенције, површност, подмитљивост…
Његов први комшија, Милан Капетановић рат је провео у иностранству, а као награду добио је место министра грађевине. Исти тај Милан Капетановић биће и шеф сервиса за репарације у Берлину и Висбадену.
Особама као што је био Капетановић Рајс је много замерао што се нимало нису ангажовали током рата већ су се склонили на сигурно, оданде хвалили подвизма Србије, а након рата вратили да управљају земљом.
Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци“, добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго… Уместо да делује позитивно ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена – записао је Рајс у својој књизи-манифесту и „дијагнози“ српског народа – „Чујте Срби, чувајте се себе“.
У таквом окружењу и расположењу није много прошло пре него што се заборавило шта је све овај човек учинио за Србе и Србију. Он је ипак остао само „један Немац“ чије критике на рачун новог друштва нису добродошле. Управо то му је наводно и рекао комшија Милан Капетановић у жучној расправи око пута.
– Иди у твоју земљу, па тамо заводи ред! Ово је моје, мој пут и могу да возим како хоћу! Иди бестрага – викао је Капетановић.
Арчибалд Рајс је неколико сати после ове свађе добио мождани удар и заиста „отишао бестрага“. Његово срце кренуло је пут Кајмакчалана у урни која ће касније нестати за време Другог светског рата, а тело пут Топчидерског гробља где и данас почива.
Последња жеља која никада није испоштована
Ипак, прича о Арчибалду Рајсу и његовој жељи да помогне српском народу ту се не завршава. Тестаментом депонованом у Лозани 1928. године, славни криминолог је веома прецизно поделио сва материјална добра, међу којима и куће у Београду.
Вила „Добро поље“ завештана је граду под условом да је Рајсови послужитељи и пријатељи, швајцарски пар Фавра и њихова деца, користе док год живе у Југославији. Након тога, кућа је требало да припадне српским ратницима-инвалидима који су се након рата нашли у невољи и сиромаштву.
Рајсове последње жеље нису испуњене. Кад су Фаврови напустили Србију 1948. кућа је одузета да би убрзо затим постала дечији дом здравља. И његово животно дело „Чујте Срби“ први пут је у целости објављено тек 1997. године.
Данас, кућа би требало да буде музеј, али није! У њој смо затекли станаре који ту живе још од 1963. Објекат је заштићено културно добро Београда, али имовински односи већ годинама нису решени.
