Прочитај ми чланакПрофесор из Новог Сада Владан Јолер о претњама и опасностима интернета: Ушли смо у њихов тајни алгоритам. Већина података заврши у САД. Могу да читају све наше СМС поруке, преузимају фајлове без дозволе...
Подаци које дајемо “Фејсбуку” кроз све друштвене мреже могу да се искористе да се израчунају наша етничка и политичка припадност, сексуална оријентација, социјална припадност и распоред наших путовања. Са великом прецизношћу сазнаје се и да ли нам се допада кинеска храна, колико дневно путујемо до посла, па чак и старост нашег детета.
Објашњава овако једну од највећих мистерија интернета професор новосадске Академије уметности Владан Јолер (40), који је са тимом стручњака из Новог Сада успео да допре до позадине интернета и до алгоритама “Фејсбука”.
– За већину људи непознаница је шта се догађа после њиховог “клика” на интернету. Зато се “Фејс” назива једном од највећих црних кутија интернета. Идеја да се упустим у истраживање тих невидљивих интернет структура је почела са “Шер лаб” фондацијом основаном 2011. у Новом Саду, која има канцеларију и у Београду. Кренули смо најпре са организовањем конференција у Београду, Ријеци, Бејруту…
* Водећи светски медији забележили су да сте мапирали цео интернет простор…?
– Када смо схватили да би требало студиозније да приступимо раду, окупили смо групу експерата правника, сајбер-форензичара, теоретичара медија, укупно десетак људи махом из Новог Сада и Београда. Радили смо мониторинг различитих “повреда” које се дешавају у сајбер простору у Србији, и почели да пружамо правну и сајбер-форензичку подршку. Таквих ситуација било је веома много. Потом смо почели да мапирамо цео интернет простор и да откривамо шта се дешава са подацима које ми пласирамо на сајтове.
* Шта су показале ваше мапе?
– Једна графика мапира дозволе које многи од нас нехотично добровољно дају “Фејсбуку” путем својих бројних апликација на телефонима, укључујући и могућност да чита све наше СМС поруке, преузима наше фајлове без дозволе и да приступа нашој тачној локацији. Друга мапа показује како линкови и подаци које објављујемо на фејсбук-страници, као и наше понашање у многим другим крајевима сајбер простора, који су у власништву или су у интеракцији са компанијом (“Инстаграм”, “Вотсап”), сви могу ући у огроман алгоритамски процес.
* Шта се даље дешава с нашим подацима?
– Већина тих веб-сајтова се, наравно, налази у иностранству. Дошли смо до закључака да је Франкфурт постао једна од највећих интернет лука, ту је и Амстердам. Већина података завршава у Америци.
* Где смо ту ми из Србије?
– Ми смо ту доста слабо постављени јер само трећина података које постављају наши грађани остаје унутар граница Србије. Већина “пакета” које ми производимо док претражујемо интернет “извози” се у иностранство. Ми смо већи извозници тих података него што се бавимо њиховом анализом. У овом случају тај извоз је негативна ствар.
* Какву улогу у извозу података играју тзв. “кукији”?
– У оквиру тих сајтова се налази нешто што се зове “кукији” (колачићи), који заправо шаљу даље податке о нашим посетама интернету. Када посећујемо одређене веб-сајтове, унутар њих постоје интегрисани колачићи и онда нас то уводи у причу о економији која је базирана на прикупљању података о нашем понашању. Главни актери у тој индустрији прикупљања података су “Фејсбук” и “Гугл”.
* Како то функционише у пракси?
– На пример, ја имам фејсбук-пријатеље, желим да виде неки садржај који поставим. То функционише, отприлике, на принципу позоришне представе. Имате глумце који имају своје улоге (профиле), карактере, фотографије… Ту “представу” заправо режирају алгоритми и нама је то врло битно јер од тога шта нам се приказује на том “тајм-лајну” зависи наша реакција на окружење. Ако се појављује више слика са жртвама, ми ћемо реаговати другачије него када нам се приказује више слика среће, љубави, куца, маца… Све то говори какву одређена група људи има слику о стварности.
* Колико има истине у томе да је ИД, ослањајући се управо на интернет и савремене технологије, успео да опстане оволико дуго?
– То поље комуникације које је интернет створио је поље интереса различитих актера. Неки се залажу да то поље остане слободно, други желе да га искористе за своје циљеве. То ради ИД, то ради и Трамп, раде и други… Интернет у том смислу јесте бојно поље, а његове жртве су, нажалост, обични људи.
* Да ли је потпуна истина да оно што се једном постави на интернету, заувек ту и остаје?
– У Европи је сада почело да се примењује нешто што се зове право на заборав. Можете да тражите од “Гугла” да уз ваше образложење и молбу уклони одређене ставке.
Али, у принципу тешко је контролисати податке које поставите јер у већини случајева они уопште не припадају вама, него тим компанијама.
* Ипак, испоставило се да доста података са интернета после одређеног времена – нестаје…
– Према једном истраживању, живот једне веб-странице траје око 56 дана, тако да у исто време своје податке не можете ви да избришете, али неки од њих нестају.
У будућности вероватно ми нећемо моћи да приступимо садржајима које смо сами креирали на интернету. Најчудније од свега је да ће подаци о нама и даље бити – негде.
