Прочитај ми чланакВидовдан је избачен из празничног календара државе којој је овај спомен НА САМО СРПСКИ ПРАЗНИК био сувише „националистички“ и (по краљу Александру) супротстављен режимској идеји „интегралног југословенства“.
Све што је било „само српско“ није више имало државну и краљевску подршку иза себе.
Тако да је Александар чак одустао и од изградње деценијама припреманог „Видовданског храма“ (Ивана Мештровића), који је све до 1929. године био сањани идеал Карађорђевог одрођеног потомка.
Испада да је Мештровић имао више интересовања за надљудски подвиг кнеза Лазара и других српских јунака на Косову од доскорашњег команданта српске војске са Солунског фронта.
Овакав став одрицања од српства у корист апстрактног (смути-па-проспи) „југословенства“ у коме се вештачки изједначавају Матија Губец, Милош Обилић и Мартин Крпан био је страшни акт апостазије, чин апсолутне и неопростиве издаје српских националних интереса и светосавске српске идеје.
Тада је уништен и онај романтични дух српства који је својом крвљу и вером изнео наш величанствени подвиг Ослобођења Косова 1912. године, Одбране Отаџбине 1914. године и Ослобођења свих српских земаља 1918. године.
Само десетак година после битака на Куманову, Церу, Колубари и Кајмакчалану, српско-југословенска држава је ДОБРОВОЉНО И САМОУБИЛАЧКИ из сопственог Духовног Устава и срца свог бића избацила Косовски Завет (заједно са припадајућим му светим Видовданским празником). Само зато да би нова југословенска Краљевина задовољила све своје (убрзо ће се показати – неверне и вечно незадовољне) несрпске и неправославне поданике, али и ондашњу међународну заједницу.
Сви су били задовољни осим Срба. Изданих и остављених од сопственог краља и врховног команданта. Тада почиње и суноврат наше државе, војске, националне културе… који ће се у пуном светлу показати 1941. године.
Снага СКОЈ-а и популарност КПЈ су директна последица слабљења и урушавања српства. Српски национализам је, наиме, уочи Другог светског рата потпуно изједначаван са усташтвом и комунистичком пропагандом (као „екстремне идеологије“). Како радили, тако им је и „Бог помогао“.
И дан-данас трпимо последице ове махните опседнутости краља Александра идејом да влада над што већом територијом и „троименим народом“ некаквих наводних „Југословена“.
Свака последица има своје (духовне и идејне) узроке. И она срећна и она (као у овом случају) кобна последица.
