Да је Тадић остао на власти у Србији, не би нам гинуо нови титоизам. Зато је садашње стање у нас, макар емоционално, лакше него што је било.

Наравно да су ми Нова Влада & Нови Председник симпатичнији од Тадића & компаније (у којој се сада врши реструктурирање, за неку нову, БУС+, козметичку промену).

Да је Тадић остао на власти, људе би хапсили за слободно изговорену реч, и било би много, много рециклираног титоизма. Тадић би јахао белог коња на челу геј параде, прослављајући улазак партизана у октобарски Београд 1944, када су и њега довели на власт.

Све у свему, лакше се дише. Томислав Николић, ако ништа друго, оде на Зебрњак и каза да ми, после сто година, немамо разлога да се стидимо ослободилачког рата и Кумановске битке. Напротив! Можемо да будемо поносни. И то је лепо. Лепо после другосрбијанског мрмљатора и муљатора, светионичара на „хрватском“ Јадрану који као да се трудио да наведе обичног човека, савременог Боба Рока да му што чешће каже:„Биједни остаче свог несретног оца!“ Лепше је и у Војводини, због Чанка у нестајању. (Макар привременом.)

Ту су сада и велике борбе против криминала (надамо се, искрене; јер, ко се неће сетити Слобе Милошевића и његових предизборних, антикриминалних, обећања?) Неки су, попут Дулића, који је вратио све своје пасоше (од њих је најважнији онај hrvatski, ne?) већ осетили да нису недодирљиви. Пише се о мафији по новинама (опет, као пре Тадићевог, Дачићевог и Динкићевог Закона о (дез)информисању), спремнијим да лану него у послење четири године тоталитарне медијске стеге. Ипак, електронски медији и даље нису слободни.

Б92,телевизија која суди храбрим „печатовцима“, Наташи Јовановић и Миодрагу Зарковићу, и даље влада медијском сценом Србије, скупа са Тијанићевим „ЕВРОРТСом“. А то, опет и опет, значи МРАК.

Наравно, читаоче, знам шта мислиш: садашња, више медијска, борба против криминала, може, по ко зна који пут у нас, бити и пука, овог пута мало озбиљнија, пиротехника. Сви ти ликови, попут Јањушевића и Колесара, Влаховића & другара, Чеде & Бебе, ко зна колико пута до сада су поменути у новинама, од 5.октобра наовамо. И даље ће их помињати. Биће разних фешти и ватромета.

Па шта ако ће их помињати, пита сваки нормалан читалац. Каква је нама корист од тога? Што рече Паја Патак у „Микијевој радионици“, коју смо гледали кад смо били мали: „Чему то служи, а уз то и не ради?“

Сећате ли се Афере Сателит и Давинића? Није, том Давинићу, фалила ни длака са главе. О Сартиду је Слободан Антонић писао ко зна кад, откривајући све о пљачки. И? Шта је било кад је Антонић писао? Ништа није било. Сад се опет прича о Сартиду, али – да ли смо сигурни да ће нешто заиста бити? А Шутановац и његова изградња на пашњаку усред Београда?

Његов друг из основне школе? Већ заборављено. А пајтоси Тадићеви, медијски могули попут (поред БУС+ Ђида), Шапера & Крстића? А Афера Коферче, коришћена 2008. ради хитног прављења Владе Цветковић-Дачек, о којој нам је и Камерон Мантер подастирао сећања? Па шта би од „најнедавнијег“ прозивања Човића у вези са Косовом?

Најновија прича је прича о сукобу храбре Владе са Ђидом & Мишковићем, док Хилари и Ештонка крстаре Београдом у потрази за признавањем „реалности на терену“ јужне српске покрајине. Без обзира на све, много бих волео да код нас буде побеђен криминал. Али, зебем око срца. Мислим, борба против криминала, о којој се тако много галами, превише сјајно звучи да би могло нешто смисленије да значи. Поготову кад економијом и финансијама и даље уредује један од најбитнијих домаћих ликова из филма „Тежина ланаца“ Бориса Малагурског. А зна се чији је он човек, и зашто је, како рече Цеца, неодољив, неумољив. Осим пред ММФом, пред којим одано пузи, непроходао као одојче.

Понављам: после сто дана од Бориса, који је сада само сенка, као у некој од песама свог омиљеног, раног Црњанског (оног што је тужан што је мушко, а не оног из епохе „Идеја“, кад се борио за „српско становиште“), лакше је. Некако је домаће, шумадијски опуштено (као крај лампека). Опет смо на белој лађи, која сече таласе вођена вештом руком симпатичног капетана. Хоћу рећи: нови капетан јесте подношљивији од јадранског светионичара. Али, ипак, има и разлога за размишљање, а не само за забаву, поготово кад видимо куда плови наша „пијана лађа“, са заставом ЕУ на боковима.

Рум за Ћоркана, четири године после
Пре четири године, на сајту „Видовдан“ објавио сам, поводом сто дана Владе Цветковић-Дачек, текст „Сто, двеста, триста… дана Владе или Рум за Ћоркана“. У њему су наши ЕУротичари упоређени са ликом Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“, Салком Ћорканом, човеком који је у касаби вишеградској обављао најпрљавије послове, а кога су локални мангупи стално напијали румом (сјајно, а страно, пиће, мада није прављено на Јамајци, како је обећавала етикета, него у Осијеку, за балканске ракијаше) и наводили га да верује да га негде у Малој Азији чека велико наслеђе од богатог (а давно отишавшег) оца. Ћоркан је тако, пијан од рума, ходао и преко залеђеног вишеградског моста, певајући и маштајући о свом богатом наслеђу у Бруси.

Прођоше четири године од Владе Цветковић-Дачек, пуне ћоркановског оптимизма, ЕУ се, на наше очи, руши, Грци предсмртно грцају, а Нова Влада (Дачек са свима, осим Цветковића) опет би да иде путем Салка Ћоркана, привиђајући Брусу (Брисел). (Датум преговора о приступању – сећате ли се те мантре? – опет је кључни датум наше владајуће есхатологије).

Тачи-Дачи-танана
Још једна црвена линија је пређена (а нема ко да поцрвени од стида): премијер Дачић је сео да, у нашем балканском вртићу, разговара са Хашимом Тачијем Змијом (за пријатеље, оне из Вашингтона и Брисела – Вадисрце). Све је обављено у присуству васпитачице по имену Кетрин Ештон, која их је погледом час давила као змија жабу, а час мазила као добра ЕУ мама (тим истим погледом + осмех). И тако се наставила игра смишљена специјално за киндергартен у Апсурдистану (бивша Србија): „Тачи-Дачи-Танана, опет ЕУ обмана!“

Али је сад, после свега, смешно што домаћи похађаоци вашингтонско-бриселских вртића имају илузија о томе да ће им помоћи и Мајчица Русија (новчано, наравно; од Мајчице се најлакше избунари џепарац, бар је до сада тако било.) Неко, изгледа ми (мада га министар финансија Велике Мајчице демантује) очекује кредите од Русије, да попуне наш буџет (Или Беџет? Пацоли? Чији он беше друг, а тај неко у Влади сеђаше?).

Руси, наравно, нису геополитичке, а самим тим ни економске, овце; условљавају помоћ нашим чврстим ставом око Косова (нашег Косова, ако ми дозволите да вас подсетим). Ко хоће у ЕУ+НАТО, а очекује новце од Москве, тешко да ће омастити брке. И тако, ето, Хусеин Барак Обама не да паре, а тражи Косово на тањиру; Руси дају паре, али и траже да бранимо своје – суверенитет, територијалну целовитост, Устав. Самим тим, и Космет.

Коме ће се приволети царству вечити похађачи киндергартена у Апсурдистану?

Ја слутим. „А слутити још једино знам“ (Дис).

Њих две уочи луде ноћи / Кетрин и Хилари у београду
Њих две су долетеле из земаља у којима се најсвечаније обележава „Ноћ вештица“ (остатак друидског култа келтског бога смрти Самхајна, када су и људи жртвовани). И стигле су, онако одлучно насмешене, уочи „Ноћи вештица“. Да изведу своју омиљену игру, која се, за Хелоувин, зове „Trick or Treat“ („Превара или чашћење“; Србима је увек намењено оно прво).

Да су их, којим случајем, у Србији дочекали духовни наследници Светог Петра Цетињског, који се слави кад и Лучиндан (док Империја, рекосмо, обележава, свечано и радно, Ноћ вештица), они би их подсетили да се славни стриц Његошев у Боки борио и против моћног маршала Мармона, без обзира што је иза Мармона стајао Наполеон. Зашто? Зато што је Свети Петар знао да, бранећи Косовски завет у Боки, брани и своју веру и свој народ и његову светлу прошлост и његову једину будућност.

Пошто на власти у Србији не само да немамо људе духа Светог Петра, него ни способне вршиоце дужности државних делатника, такав отпор савременој Империји није се могао ни очекивати. У ноћи уочи Лучиндана и Светог Петра Цетињског имали смо, у медијима, Дачићев „широк осмех и златан зуб“ (Ђорђе Балашевић), и причу како нас Империја воли, и како нам неће тражити да признамо независно Косово. А Империја која, под видом глобалистичког vita nuova, слави старог крволока Самхајна, управо ће то тражити – да признамо независно Косово. На овај или онај начин. Ми треба да се саможртвујемо на крвавом олтару либерал-канибализма. То од нас очекују Дачићеве саговорнице.

Чврстина наше платформе
Сви знамо онај виц: „У мојој кући се зна ко је газда. Ја ударим шаком по столу, и дрекнем: Жено! Дај овамо течност да оперем судове!“ Политичких папучића у Србији колико хоћете, а газдарице се знају – Хилари и Кетрин. Наши ударају шаком по столу и кажу: „Ми смо озбиљна држава! Споразуми Тадића & Борка Стефановића са Приштином и ЕУ се морају поштовати! То је наша црвена линија!“ (Опет нема ко да поцрвени).

Чврста нам је платформа. Само је мало шупља. Бар тако звучи кад се о њој прича.

Конференција за медије и друге радње
На конференцији за медије Дачића & дама, Дачић је говорио како нам наши пријатељи из САД и ЕУ неће тражити признавање независности Косова, док је Хилари Клинтон јасно и гласно тврдила да је за САД независно Косово реалност. Све је било као у оној анегдоти коју Нушић препричава у својој „Аутобиографији“ – кад је славни глумац, Чича Илија, затекао своју жену с другим у кревету, па побегао од куће, жена му је поручила: „Илија, врати се, оно што си видео није истина“. Ко је на конференцији за штампу имао улогу Илијине жене, ухваћене у прељуби, читалац ће сам закључити. Ми смо, овако лаковерни, колективни Чича Илија. То је, ваљда, јасно.

И тако даље
Што се стандарда грађана тиче (а на њему су се, ако се сећате, уз причу о масовном запошљавању, добијали избори) ову категорију нико ни не помиње. Опет се помињу само ударничка отпуштања, отпуштања и отпуштања. Спремају нове законе за гажење радника (обавезна лектира: „Доктрина шока“ Наоми Клајн.) Министарка здравља каже да држава може да плаћа само најјефтиније лекове (у „Новостима“, уочи Лучиндана, а Свети Лука је био лекар.) Знате оно кад старци, Кркобабићеви гласачи, огорчени животним околностима, кажу: „Купио бих отрова, а не лекова“?

Можда на такве ствари мисли министрица, пошто су супстанце прижељкиване у огорченим изјавама пензионера још поузданије за еутаназију од ових што ће се, у скорој будућности, добијати на рецепте. Тако би фонд ПИО процветао, за кратко време… Било би, без досадних пензионера, и вишкова за дељење у фонду ПИО.

У Србији је на власти, понављамо (понављање је, рекоше Латини, мајка учења), либерал-канибализам, тако да је еутаназија пензионера наша изгледна перспектива. Поготово после нових преговора са ММФом.

Сто дана владе – има ли наде?
Као што сам рекао на почетку: да је Тадић остао на власти у Србији, не би нам гинуо нови титоизам. Зато је садашње стање у нас, макар емоционално, лакше него што је било. Том, међутим, не значи да се, и после Хелоувина, у Србији неће играти игра звана Превара или чашћење. Обратимо пажњу на могућу превару. А за чашћење ће бити времена, ако нас претходно не обману.

Наравно да има наде: највећи Србин 2012, Вацлав Дворжак, Чех који је Медлин Олбрајт јасно рекао да је чудовиште ратних злочина, и то усред Прага њеног детињства, показао је у чему је наша нада, чак и у доба кад изгледа да је нема.

(Двери)