Прочитај ми чланакУ овом тренутку Србија би могла само да прихвати независност Косова, чиме би оно постало део НАТО, УН. Зато можда треба сачекати, кажу аналитичари за Спутњик.
Дијалог и разговор о решењу питања Косова и Метохије је потребан. Питање је само приступа том проблему, односно да ли се дијалог види као средство за капитулацију пред албанским захтевима или као средство за обнову српске државности у нашој јужној покрајини. Протоком времена, сматрају аналитичари, држава може само да добије.
Погрешна је претпоставка да време не ради за Србију, да је она наводно увек чекајући више добијала мање, те да према томе мора што пре да постигне неку врсту задовољавајућег решења за Косово, истиче дипломата Владислав Јовановић и тврди да време не ради за западне силе које су извеле одвајање Косова од Србије на силу и помогле његовом промптном признању.
Запад који је створио државно чудовиште у срцу Европе, неку врсту азијског Тајвана, који није признат од матичне државе Србије, према Јовановићевом мишљењу, и нема интереса да то питање дуже држи отвореним. Због тога му је веома стало да убрза процес сазревања свести на страни Србије и сматра да је неопходно да и она допринесе решењу.
„Разговори о теми Косова на унутрашњем плану су нешто што је увек добро и камо среће да их је било пре него што је председник Борис Тадић пренео надлежности са Савета безбедности УН на Европску унију, а још више што то није учињено пре пет година кад је садашња нова власт преузела одговорност за земљу“, резонује Јовановић.
Интерес Србије, сугерише тај дипломата, јесте да не жури са коначним решавањем тог питања већ да сачека да се спонзори албанске независности нађу у још већој тешкоћи са временом које долази и да због тога морају да понуде Србији много повољније преговоре чији би коначни резултат био добитак за обе стране.
У питању је тражење дугорочног решења на основу којег би Балкан могао да функционише и где би био дефинисан регионални безбедносни рам, напомиње Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе, јер косовски случај оптерећује не само Балкан, већ и међународне односе у целини.
„Питање решавања овог случаја треба оставити за касније јер у једном тренутку – да ли ће то бити за две или двадесет година – морају се утврдити критеријуми по којима ће такви случајеви бити решавани. Много правила и принципа који су утврђени 1991. на Косову је порушено. Међу њима и Бадинтеров који је био кључан за дезинтеграцију Совјетског савеза, Југославије и Чехословачке“, наглашава Пророковић.
Мора се тежити успостављању нових правила у светским или барем регионалним оквирима, додаје Пророковић, јер се парцијалним решењима према којима је један принцип за Босну и Херцеговину, други за Косово и Метохију, трећи за Македонију, неће доћи до дугорочног и одрживог решења.
„У овом тренутку Србија не може да очекује више него да се хипотетички гледано изврши некаква подела, а да истовремено призна Косово и дозволи му учлањење у УН. То са собом носи велике, огромне ризике који се пре свега тичу врло брзог учлањења Косова у НАТО, нарушавања концепта војне неутралности Србије, даљих притисака за унитаризацију Босне и Херцеговине…“, указује Пророковић.
Србија би, додаје он, дугорочно остала затворена у западнобалкански конструкт где би од шест држава Албанци имали три права гласа и где без прекомерног уважавања албанских интереса не би могла да уради ништа.
Треба о свему разговарати, закључује Пророковић, али за то је потребно време, па никако не треба орочавати затварање дијалога.
