Прочитај ми чланакДа ли се она утврђује ценкањем са штрајкачима као на неком блискоисточном базару? Да ли се усред Европе радници могу третирати онако како се велике компаније односе према радницима у неким далекоисточним земљама, где их плаћају мизерно, израбљују максимално, а притом их понижавају терајући их да током радног времена носе пелене да не би губили време одлазећи до тоалета?
Не зна се шта је тужније – да ли захтеви штрајкача у српским фабрикама, оно што им њихова пословодства нуде или оно на шта радници на крају пристану.
Пример први. Тужно је, на пример, то да су радници “Горења” у Ваљеву тражили повећање плате од свега 5.000 динара (40 евра) и да им се у халама у којима раде на 45 степени поставе клима-уређаји. Безобразно је да се менаџмент ценка око овако минималних услова, у фабрици у којој су радници ионако плаћени испод званичног државног просека од око 380 евра. А трагично је што после две недеље штрајковања радници прихвате срамну понуду менаџмента о повећању плата од 3.000 динара (24 евра), још 1.000 динара (осам евра) за топли оброк, уз једнократну помоћ од 3.000 динара због отежаних услова рада! Па, за те паре ни вентилатор не могу да купе.
Пример други. Радници “Гоше” из Смедеревске Паланке још од марта штрајкују не тражећи повећање плата, већ да им се исплати оно што су до сада зарадили. Окидач за штрајк било је самоубиство једног радника који се обесио јер није имао пара да плати аутобуску карту како би дошао на посао. Што је још горе, радници немају с ким ни да преговарају, с обзиром на то да је фабрика у међувремену променила власника па је сада у рукама компаније са Кипра, који је иначе познат као један од пореских рајева у којем фирме отварају „контроверзни бизнисмени” који би на неки начин да оперу нелегално стечен новац.
Последица тога је да су почетком недеље, након што су почели са блокадом железничке пруге Београд-Солун, поједини радници почели и штрајк глађу.
Пример трећи. Две недеље генералног штрајка у “Фијату” у Крагујевцу било је потребно да представници радника, менаџмента и Владе Србије седну за преговарачки сто како би пронашли решење за захтеве радника. А они нису превелики – да најмања нето зарада буде 45.000 динара (365 евра), да се боље организује процес рада, да добију бонус ефикасности и да им се плати превоз у вечерњим часовима када градски превоз не ради. Захтеви, дакле, више него примерени, нарочито што се тиче зараде, која тренутно износи око 38.000, што је око 310 евра, што је од два до пет пута мање од плата “Фијатових” радника у Турској, Пољској и Италији.
Оправдан бунт
Питање које после свега лебди у ваздуху јесте – колика је цена српског радника? Да ли се она утврђује ценкањем са штрајкачима као на неком блискоисточном базару? Да ли се усред Европе радници могу третирати онако како се велике компаније односе према радницима у неким далекоисточним земљама, где их плаћају мизерно, израбљују максимално, а притом их понижавају терајући их да током радног времена носе пелене да не би губили време одлазећи до тоалета? И, наравно, након свега радници треба да буду срећни што уопште имају какву-такву плату, па макар износила и бедних 25.000 динара, јер је „боље ишта него ништа”.
Шта је довело до тога да многи страни инвеститори заиста схватају Србију као „земљу обучене, а јефтине радне снаге”, како се понегде рекламира, па са тих позиција и наступају када долазе да инвестирају?
За економисту Сашу Ђоговића ови штрајкови нису никакво изненађење јер, како каже, „очигледно је да је бунт оправдан, те да је поред услова рада, суштина у ниским зарадама”.
– То се морало десити, а то је продукт тога да не можете очекивати да усред Европе имате тако мало плаћену радну снагу која ће да се задовољи тиме да само преживљава и да су задовољни само зато што раде – каже Ђоговић за “Експрес”. Испоставило се, како каже, да су многи инвеститори долазили у Србију због јефтине радне снаге.
– А ако је одговоран и озбиљан, инвеститор мора да буде такав и према радницима, а не да их третира као јефтину радну снагу са којом може да ради шта год хоће – додаје Ђоговић, који узорке проблема види у државној политици која довођење страних инвеститора базира на субвенцијама за запошљавање нових радника.
Он подсећа да је био против тога још када се са таквом праксом почело у доба док је Министарство економије водио Млађан Динкић.
– То субвенционисање компанија не значи ништа у смислу подизања квалитета живота. Може на одређени рок да запосли људе, али та компанија, видимо, може и да оде. И шта смо онда урадили, ништа нисмо урадили. Поента је стварање услова да дођу озбиљни инвеститори који ће да остану дуже, без тог финансијског мамца у виду субвенција – објашњава Ђоговић.
Ако је одговоран и озбиљан, инвеститор мора да буде такав и према радницима, а не да их третира као јефтину радну снагу са којом може да ради шта год хоће – оцењује економиста Ђоговић
И по томе се не разликује од многих других економиста који опомињу и да без реформе државне управе, без смањивања или укидања парафискалних намета, без изградње квалитетне инфраструкутре, без увођења е-управе, без системске борбе против корупције, без независног правосуђа нема пословног амбијента који ће привући озбиљне инвеститоре на здравим основама.
– А ми пословни амбијент врло споро мењамо. Не сме да буде привилегованих играча на тржишту. А чим дајете субвенције неко је привилегован, или неко плаћа порез, а неко не плаћа, или плаћа јефтинију струју, или не плаћа рудну ренту… – каже Ђоговић.
Уговори у сенци
Ту долазимо до другог проблема, а то је нетранспарентност, поред осталог и при додељивању подстицаја. Тако ни дан-данас нису познати детаљи уговора који је Влада Србије са “Фијатом”склопила још 2008. године, а који је допуњен децембра 2009. године. Министарство финансија и Министарство привреде упорно међусобно пребацују лоптицу тврдећи како је управо оно друго дужно да јавности пружи информације о томе колико је држава на име субвенција до сада дала новца компанијама попут “Фијата” и “Горења”.
Осим тога, јавности остају дужни и одговор на питање колико је држава, као мањински власник, до сада уопште уложила у “Фијат”, независно од давања субвенција.
Из Министарства финансија чак одговарају да се „за прецизније податке о томе колико је до сада уложено у ФАС можете обратити самој компанији у којој је држава мањински власник”. Да ли то значи да сама држава не зна колико је до сада уложила?
У интервјуу Истиномеру крајем 2016. године, Борис Тадић, председник Србије у доба када је уговор са “Фијатом” потписан, рекао је да је Србија за ову компанију дала око 700 милиона евра! Јавно је до сада објављен само Уговор о заједничком улагању, који је потписан 29. септембра 2008. године између Владе Србије и “Фијат групе аутомобили”. Тада је договорено да ће бити основана заједничка компанија чији ће уписани капитал бити 300 милиона евра, од чега ће 100 милиона бити капитал Републике Србије. Наведено је и да ће до 2012. године заједничко предузеће да инвестира 709 милиона евра у производњу и да ће се у фабрици запослити 2.433 радника. Прикривен је, међутим, део који се тиче о зајмовима и подстицајима државе, а у међувремену се сазнало да државне субвенције “Фијату” износе 10.000 евра по запосленом раднику.
Све владе до сада одбијале су да објаве уговор у целини, позивајући се на то да се са тиме не слаже „друга страна”, али је зато на основу финансијских извештаја ФАС могуће утврдити да је ова компанија ослобођена плаћања пореза и доприноса за све запослене, пореза на добит у трајању од 10 година од прве године када је остварена опорезива добит, да је ослобођена пореза на некретнине, пореза за спровођење урбанистичког плана, пореза на приказивање заштитног знака…
Ни речи о овом уговору није било могуће чути ни од његовог потписника са српске стране Млађана Динкића, чији су сви нама познати телефони били недоступни, нити од тадашњег премијера Мирка Цветковића који није одговарао на телефонске позиве. Тако смо остали ускраћени за коментар чињенице да штрајкују радници управо у фабрикама које су добијале највеће државне субвенције, попут “Горења” и “Фијата”, а које су уговоре потписале и погоне отвориле управо у време док су они били на власти. Десетогодишњи уговор са “Фијатом” истиче септембра 2018. године. Садашња власт нада се да ће он бити продужен, али нема одговор на питање шта ће да се деси ако до тога не дође.
ПОВЕРЉИВОСТ
На конкретно питање може ли уговор који је Влада Србије потписала са “Фијатом” да буде тајна, повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић одговара да је уговором била утврђена обавеза узајамне „поверљивости” између уговорених страна, али истиче и да подаци о субвенцијама и другим подстицајима, уступању, односно поклањању државне својине и ослобађању од пореза, не могу да буду тајна, јер је реч о информацијама које су „нужне за оцену, са становишта јавног интереса, оправданости располагања јавним новцем и ресурсима”.
– Уговор је предвиђао и случајеве у којима се обавеза поверљивости неће примењивати, а поред осталог и изричито да се “обавеза поверељивости неће примењивати ако откривање информација захтева меродавно право”. А као меродавно право било је уговорено наше, српско право – каже Шабић за “Експрес” и додаје да „наш закон не познаје ниједан апсолутни разлог због кога би се могло ограничити право јавности, већ предвиђа да се у сваком конкретном случају мора ценити да ли се право јавности може ограничити ради заштите неког легитимног интереса”.
– А орган власти који жели да ускрати информацију мора да докаже постојање тог интереса и штету која би наступила одавањем информације – наводи Шабић.
И без тог доказивања, међутим, тадашње Министарство за економију и регионални развој одбило је да владином Савету за борбу против корупције достави уговор са “Фијатом”. То су учинили тек након интервенције повереника, али су и тада доставили готово потпуно зацрњен уговор, изигравајући тако законску обавезу.
Повереник је новчано казнио Министарство, а потом затражио од Владе да у складу са законом она обезбеди принуду извршења. Влада то није урадила. Ни тадашња ни све накнадне.
– И онда сам сматрао и сада сматрам да је то било погрешно и штетно. У јавности сада свакодневно колају разне незваничне “информације” које с правом изазивају бројна питања на која јавност с правом очекује одговоре – каже Шабић.
