Прочитај ми чланак„Капацитет за привлачење талената из иностранства“ један је од индикатора на основу којих Светски економски форум објављује сваке године листу земаља. На најновијој, за 2016. годину, Србија је од 138 држава на 137. месту. Иза нас је само Гвинеја Бисао.
„Ја сам оптимиста, засад“, каже за Спутњик Тамара Обрадовић, која тек што се вратила из Москве, где је докторирала на државном универзитету за финансије, чији је била стипендиста. Пo завршетку основних и мастер студија на тему европских интеграција, јавне управе и администрације, Тамара је отишла у Русију са намером да се, по стицању доктората, врати у земљу. То је и учинила, мада каже да је негде на половини пута размишљала и о томе да остане у Москви.
CC0 / Pixabay
Да је остала, подупрла би неславну слику Србије, која на ранг-листи 50 земаља у свету са најбројнијом емиграцијом заузима 31. место.
Прошле године из Србије је отишло 22.000 људи само у Немачку, чије институције најажурније објављују те податке. Уз Немачку, Аустрија је држава у коју се највише одлази из наше земље.
Рачуница каже да око 15 одсто свих наших eмиграната има факултетску диплому.
Вероватно су и ове цифре биле један од разлога да премијерка Ана Брнабић посредством Твитера објави позив младим стручњацима који су отишли из наше земље да се врате, али је без сумње томе допринело и лично искуство. После завршених студија пословне администрације на Универзитету Нортвуд у САД и мастер студија на Хал универзитету у Лондону, 2002. вратила се у Србију.
Каже да су то учинили и многи којима је управни одбор приватне фондације, чији је члан била, давали стипендије за студије на Кембриџу.
Данас у Србији имају одличне добро плаћене послове, каже Брнабићева и не пориче да су они мање плаћени него у иностранству, али је, напомиње, и живот у Србији јефтинији него у иностранству. Али, он овде има један други квалитет, каже премијерка.
Нема сумње да се са тим слаже и Тамара Обрадовић. На питање колико је реално и могуће да се млади врате са школовања из иностранства, она каже да је то „потпуно релано и потпуно могуће“.
„Када сам завршила, апсолутно сам била решена да се вратим кући, јер где год да сте у иностранству, ви ћете само увек бити странац. Свесна сам тога да могу много више да допринесем и својој држави и себи самој овде него у иностранству“, каже ова девојка.
Она сматра да ће се, ако има воље, наћи и начин да се створе капацитети да се млади врате и укључе у посао на обострану корист.
„За почетак би, сматра, требало поједноставити нострификацију диплома, на коју се и даље чека месецима, па некима и година прође у том чекању. На држави је и да нас слуша када дођемо са могућим решењима и да нам помогне у том неком правно-административном делу“, даље наводи она. Указује, међутим, да су висок степен корупције, као и партијско запошљавање које никако да се искорени, апсолутно један од разлога који одвраћају младе од повратка у земљу.
Наш познати стручњак за миграције који се тим проблемом бави пола века, професор Економског факултета у пензији Владимир Гречић сматра да је добро да је неко коначно поменуо повратак наших стручњака из света.
Тренд одласка људи из Србије је у последње три године попримио велике размере. Поред Албаније, познате по емиграцији, коју је у 2015. напустила 91.000 људи, испред нас у региону су Румунија, из које је отишло 425.000 људи, Бугарска са 126.000 и Хрватска са 76.000 емиграната. Отварање граница са уласком у ЕУ је учинило да пре свега млад стручни кадар оде из ових земаља у потрази за бољим условима. То ће се, каже Гречић, највероватније десити и нама, када дође до уласка у ЕУ.
Одлазак младих у иностранство се, сматра он, не може и не треба зауставити. Они треба да одлазе, раде неко време, стичу нова знања и вредна искуства, али и да се врате у у Србију.
„Ниједна држава није успела да заустави емиграцију, али више њих, сличних нашој држави, успело је да створи повољан амбијент за повратак младих из иностранства“, истиче Гречић за Спутњик.
Према оном што је његово дугогодишње искуство бављења мигрантском темом, они не траже посебне плате, већ услове да овде могу да раде.
„Често сам говорио званичницима — дајте им услове, они ће сами да зараде плате. Не треба држава да им да плату, него могућност да они остваре то своје знање које су стекли, да га користе овде у земљи. Али за то морају да постоје неки програми, неко писмо о намерама, неки позиви“, истиче Гречић.
Он подсећа да је 2008. године постојао неки програм повратка, али само на папиру. „Није било омогућено да, на пример, неко тамо у Америци или било где путем интернета види програм који каже: ми нудимо то, то и то, требају нам такви профили, запослићемо у наредних пет година толико људи… То нико није направио“, сликовит је професор.
И, каже, чини му се да засад нико није вољан тиме да се бави јер, додаје, на тој агенди наших политичких потеза нигде није видео да се рачуна на људе из дијаспоре. А имамо, истиче, квалитетне људе који су остварили врхунске резултате у другим земљама, и напомиње да је у разговору са њима стекао утисак да би ретко ко одбијао сарадњу уколико би она заиста била озбиљна.
Гречић напомиње да су уз „капацитете за задржавање талента“ и „капацитети за привлачење талената из иностранства“ један од индикатора на основу којих Светски економски форум објављује сваке године листу земаља. На најновијој, за 2016. годину, Србија је од 138 држава на 137. месту, каже он. Иза нас је само Гвинеја Бисао.
Он указује на то да има толико литературе о емиграцији, и свуда се сматра да мање развијене земље од своје емиграције могу да имају користи под условом да имају одређену стратегију, добру политику и људе који ће умети да координирају такве активности.
Гречић, међутим, напомиње и то да људи у другим земљама, према резултатима анкета, тамо више верују у перспективу своје земље него што је то код нас.
Тамара Обрадовић, која такође сматра да у Србији није толико лоше, каже: „Када ме питају — шта ћеш сада када си се вратила, ја имам оптимистични став. Видећемо, обећали су нам неке промене и обећали су нам запошљавање људи од струке, на њима је да то обећање испуне“.
Дакле, на потезу је опет премијерка Брнабић. Можда је твит само почетак.
