Прочитај ми чланакЗапад ће покушати да спречи сваки референдум о приступању Србије и Српске НАТО-у, a признаће га једино ако је одговор на питање позитиван.
Резултате „брегзита“, шкотског референдума о изласку из Велике Британије, изјашњавања грађана у Италији, Швајцарској, али и у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, Црној Гори — водеће силе Запада су прихватиле као чин демократског изјашњавања грађана.
Референдуме у Србији деведесетих година прошлог века, али и у Републици Српској у савремено политичко доба исте те западне колевке демократије не признају. Сада је на удару и најава Милорада Додика да би могао да распише референдум о НАТО-у.
Зашто се Србима не допушта право не само на самоопредељење, већ и на референдумско изјашњавање о суштинским државним питањима?
Референдум се обично дефинише као облик непосредне демократије, када се грађани изјашњавају да ли су за или против одређеног закона, акта, политичке или неке друге одлуке коју су власти донеле или предлажу да је донесу.
Швајцарски политички систем, на пример, подразумева непосредно учешће грађана у власти и референдуми у тој земљи одржавају се готово сваке године, а грађани се изјашњавају како о најважнијим питањима за земљу, као што су били референдуми за учлањење Швајцарске у ЕУ или за приступање УН, тако и о питањима која се тичу локалних заједница.
Последњи велики швајцарски референдум, који је привукао велику пажњу светских медија, одржан је јуна 2016. године, када су се грађани изјашњавали о „безусловном основном приходу“, односно о томе треба ли сваки швајцарски грађанин сваког месеца од државе да добија 2.254 евра, без обзира да ли ради или не. Резултат референдума био је негативан.
И Српска и Србија далеко су од државе благостања да би грађани могли да траже одржавање референдума оваквог типа. У нашим крајевима у моди су другачија питања и тичу се политичке оријентације држава. Тако је председник Републике Српске Милорад Додик најавио одржавање референдума о приступању РС, односно БиХ НАТО-у, што је изазвало бес у Сарајеву, али и у западним круговима.
Референдум има смисла и оправдања само ако је питање које се поставља једноставно и ако се на њега одговара са да или са не, каже професор Правног факултета у Београду Коста Чавошки, те је његов савет да се на будућем референдуму у РС постави питање „Да ли сте за то да РС и БиХ уђу у НАТО или не?“.
Међутим, док швајцарске или норвешке референдумске одлуке западне силе признају без поговора, референдумске одлуке у РС по правилу су проблематичне. Тако је било и са последњим референдумом одржаним у РС, о прослави дана те републике.
Иако се већина грађана Српске изјаснила да се слави 9. јануар, дан када је Српска основана, такозвана међународна заједница није признала одлуку референдума, штавише пред његово одржавање вршени су притисци да се референдум уопште не одржи.
Да ли ће референдум бити признат или не зависи од реалполитичких интереса, каже Чавошки.
„Никаквим се они ту начелима не служе. Када су се, рецимо, Словенија и Хрватска отцепљивале од СФРЈ, онда је такозвана међународна заједница сматрала да је то легитимно. Оног тренутка када се Крим, који је превасходно насељен Русима, после референдума на којем је огромна већина гласала за отцепљење од Украјине, придружио Русији, под којом је раније био неколико векова, и дан данас сви то оспоравају. Као што видите, да ли ће се нешто признати као ваљана одлука на референдуму или неће, не зависи од правних начела, јер тога нема у међународним односима, него од реалполитичких интереса“, објашњава Чавошки.
Да све зависи од интереса великих сила слаже се и Слободан Орловић, професор уставног права на Правном факултету у Новом Саду.
За референдумом, иако важи за најдемократскију институцију, не потеже се често у светским демократијама, подсећа он. Америчко и немачко законодавство уопште ни не познају институцију референдума, док на постјугословенском простору референдум има негативну конотацију, јер распад СФРЈ започео је управо референдумима са, како Орловић каже, одређеном дискриминацијом Срба. Најважнији недостатак референдума, према Орловићевим речима, јесте питање да ли је народ, као носилац суверености, довољно компетентан да одлучује о сложеним државним питањима.
Шта би се догодило када би, хипотетички речено, у Србији био расписан референдум о приступању Србије НАТО-у? На то питање професор Орловић одговара да, према одредбама Устава, референдум може бити расписан поводом промене Устава или на захтев сто хиљада грађана или већине свих посланика.
Референдум о евентуалном приступању Србије НАТО-у могао би једино да буде расписан пре потписивања било каквог приступног уговора.
Према речима Чавошког, одлука о расписивању евентуалног референдума за приступање Србије НАТО-у зависи од претходне процене западних сила каква ће бити одлука. Чавошки подсећа на ситуацију у Црној Гори — процена је била да ће се грађани изјаснити против приступања њихове земље НАТО-у и референдум није био одржан.
Од исте процене зависи, каже Чавошки, и признање таквог референдума. Ако одлука буде позитивна, они ће га признати.
„Ако се одржи референдум где би одлука била негативна, онда се зна да се референдум не може поново расписати за дужи број година. То је сад случај у Великој Британији. Тамо има предлога да се понови референдум о изласку из ЕУ. Међутим, људи расуђују да је одлука већ донета, она је пала и то не може овако, па онако, него мора да се поштује воља народа, а не треба му досађивати и постављати му исто питање“, закључује Чавошки.
