Прочитај ми чланакТренд у коме се хрватски чиновници међусобно утркују ко ће више и даље да пљуне према Србији не јењава, док истовремено реторика постаје све бизарнија, ван контекста и времена. Док зло чине и на зло жмуре, упиру прстом ка Београду као епицентру зла.
Да није Дунава који је променио ток, Хрватска би могла да се похвали да је 26 година после независности остала у авнојевским границама, да контролише готово стопроцентно етнички чисту територију, јер је конститутивни народ некадашње социјалистичке републике протерала, повратнике застрашила оптужбама, а оно мало Срба што се у њој данас налази третира као камење везано за ноге, иако суштински константно посипа катран по тим „букагијама“. Чланица је Европске уније и НАТО-а, зарађује од туризма, добра је у рукомету, фудбалски првак јој је до ове сезоне редовно играо у лиги шампиона, председница јој је видела Трампа уживо…
Једино што овој „девојци“ у најбољим годинама срећу квари јесте комшиница Србија, са којом све Владе (осим Санадерове) воде непрекидни вербални рат, тако што се нападима бране од наводних насртаја из Београда. Чак је недавно, после дуго времена, успела да је победи у ватерполу, али џаба, Србија је мисао са којом се буди и леже. Навика је од реалности јача.
Билдовање шовинизма
Од разбијања и уклањања табли са ћириличним натписима, преко покушаја рехабилитације усташког режима, до плоча са нацистичким поздравима на месту концентрационог логора, ова држава је озбиљно забраздила у радикалну десницу, о чему пише не само штампа из региона, већ и западни медији пословично деценијама наклоњени овој држави, која не воли да јој кажу да је балканска.
Број физичких претњи и напада на српску мањину је у порасту, све више је кривичних дела мотивисаних етничком мржњом, несмањена је дискриминација на основу националног порекла, а графити нацистичких, фашистичких и усташких симбола су уобичајена појава на улицама готово свих тамошњих градова.
Све наведено се прогресивно умножава током изборних кампања, а у периодима између изборних циклуса политичари као да се тркају ко ће више запљунути Србију.
Тек што је председница Колинда Грабар Китаровић поручила Србима да могу заједно прослављати „Олују“, а министар правде Дражен Бошњаковић саопштио да плоча са натписом „За дом спремни“ остаје у Јасеновцу, помоћник министра хрватских бранитеља Стјепан Сучић је на конференцији „Процес ексхумација и идентификација посмртних остатака лица несталих на подручју Републике Хрватске“ рекао да „све зло у региону долази из Београда“.
Уместо да се ради на убрзању процеса тражења несталих лица, информисања чланова породица и шире јавности о проблемима и препрекама које оспоравају овај процес, што је био циљ конференције, Сучић је пребројавао колики део територије Хрватске је био окупиран и вратио се чак у деведесете, оцењујући да је „идеја велике Србије и Меморандум САНУ кренуо из Београда и да су сви ратови на подручју бивше Југославије последица те идеје“.
Стање на терену, пак, говори сасвим другачије. Ако су прафразирања историје донекле и слободна, чињенице су свете.
Бројеве не можеш истргнути из контекста
Према резултатима пописа из 2011. у Хрватској живи 186.633 Срба, а српски народ чини 4,36 одсто укупног становништва, па се испоставило да је број Срба смањен за 14.998 у односу на 2001. годину. На списку Документационог центра „Веритас“ налази се још 1.909 особа српске националности који су нестали од 1991. до 1995. године. Веритас тврди да располаже поузданим подацима за још око 385 регистрованих гробних места „у којима се налазе неидентификовани посмртни остаци смртно страдалих Срба на поменутом подручју и у истом периоду, који, искључиво због опструкције хрватске стране, чекају на ексхумације“.
Дакле, на делу је очигледно бежање од озбиљних проблема, јер тамошња политичка култура, чија је „Олуја“ једно од главних погонских горива, избегава сусретање са самим собом, а хроничари све доводе у везу са мањком идентитета и историјском недовршеношћу која се замагљује мантром о Србији.
Док зло чине и на зло жмуре, истовремено упиру прстом ка Београду као епицентру зла.
Међутим, кључно питање је шта би мислили, говорили и радили да Србије нема?
