Прочитај ми чланакСиромашнијим слојевима треба онемогућити приступ механизмима разумијевање манипулације њиховим пристанком. Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просјека, да би понор између образовања виших и нижих слојева остао непремостив.
На основу рада једног од најутицајнијих свјетских интелектуалаца, америчког лингвисте Ноама Цхомског, доносимо вам списак од десет стратегија манипулације путем медија. Иако је Цхомскy ове стратегије објавио прије неколико година оне су и даље и те како актуелне…
1) ПРЕУСМЈЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ
Пажњу јавности преусмјеравати са важних проблема на неважне. Презапослити јавност поплавом небитних информација, да људи не би размишљали и стекли основна сазнања у разумијевању свијета.
2) СТВАРАЊЕ ПРОБЛЕМА
Та метода се назива и “проблем-реаговање-рјешење”. Треба створити проблем, да би дио јавности реаговао на њега. На примјер: изазвати и преносити насиље са намјером, да јавност лакше прихвати ограничавање слободе, економску кризу или да би се оправдало рушење социјалне државе.
3) ПОСТУПНОСТ ПРОМЈЕНА
Да би јавност пристала на неку неприхватљиву мјеру, уводити је постепено, “на кашичицу”, мјесецима и годинама. Промјене, које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, бит ће спроведене политиком малих корака. Свијет се тако временом мијења, а да то не буди свијест о промјенама.
4) ОДЛАГАЊЕ
Још један начин за припремање јавности на непопуларне промјене је, да их се најављује много раније, унапријед. Људи тако не осјете ођедном сву тежину промјена, јер се претходно привикавају на саму идеје о промјени. Сем тога и “заједничка нада у бољу будућност” олакшава њихово прихватање.
5) УПОТРЕБА ЂЕЧЈЕГ ЈЕЗИКА
Када се одраслима обраћа као кад се говори ђеци, постижемо два корисна учинка: јавност потискује своју критичку свијест и порука има снажније дејство на људе.Тај сугестивни механизам у великој мјери се користи и приликом рекламирања.
6) БУЂЕЊЕ ЕМОЦИЈА
Злоупотреба емоција је класична техника, која се користи у изазивању кратког споја, приликом разумног просуђивања. Критичку свијест замјењују емотивни импулси (бијес, страх, итд.) Употреба емотивног регистра омогућава приступ несвјесном, па је касније могуће на том нивоу спровести идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду, или пак изазвати одређена понашања.
7) НЕЗНАЊЕ
Сиромашнијим слојевима треба онемогућити приступ механизмима разумијевање манипулације њиховим пристанком. Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просјека, да би понор између образовања виших и нижих слојева остао непремостив.
8) ВЕЛИЧАЊЕ ГЛУПОСТИ
Јавност треба подстицати у прихватању просјечности. Потребно је убиједити људе да је (ин, у моди), пожељно бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено треба изазивати отпор према култури и науци.
9) СТВАРАЊЕ ОСЈЕЋАЈА КРИВИЦЕ
Треба убиједити сваког појединца да је само и искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услијед оскудног знања, ограничених способности или недовољног труда. Тако несигуран и потцијењен појединац, оптерећен осјећајем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја и побуне против економског система.
10) ЗЛОУПОТРЕБА ЗНАЊА
Брз развој науке у посљедњих 50 година ствара растућу провалију између знања јавности и оних који га посједују и користе, владајуће елите. “Систем”, заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, има приступ напредном знању о човјеку и на физичком и на психичком плану.
