Пред саму кризу, 2007, нађем се у скоро најстаријој српској бањи, Аранђеловцу. Онде у бањском парку грандиозни хотел „Извор”, зидан на врху Титове епохе, штрчао је остругане фасаде, разваљених зидова, само зјапе бетонске решетке конструкције.

У некадашњем луксузном холу, где је маршал на свечаном отварању ходио по црвеном тепиху, големи кипер, сеже до високог плафона и брекће.

Сваки час чекаш да ти падне на главу арматурна шипка која ти виси над главом. Нестаде модерност двадесетог века којом је Титова номенклатура засенила књаза Милоша, творца Аранђеловца.

Осетим да се то ушуњао у многоспратну палату нови миленијум. Помислим како се мали град Аранђеловац дао у авантуру без повратка. Сад кад су све развалили и хотел срезали са 13.500 квадратних метара на 12.700, и изнели сав декор, малтер, кваке и лустере, каде, водоводне и канализационе цеви морају се напрегнути бар као градитељи пирамида, да све опет доведу до новомиленијумског сјаја!

Искрено речено, задивио сам се смелости нових неимара. Тада још нисам знао да су из бивше хотелске лепотице киперима изнели материјал који би, кад би се камиони с њим поређали један иза другог, покрио друмове од Аранђеловца под Букуљом, до Вршца под Вршачким брегом.

Убрзо затим, груне светска економско-финансијска криза. Често сам се сећао руине разваљеног „Извора”. Нас госте су одвели преко бетонских преграда и клопки на један видиковац. Доле, ка северу једно бетонско градилиште, сасвим нове колатералне грађевине. Млади вођа радова Драган Тодоровић нам је за тај крш рекао: „Будућа конгресна сала, научних, универзитетских, привредних и социјалнополитичких организација!” Сумњичаво сам гледао тај демонски хаос, како то у ни до пола довршеном градилишту мора бити, а лево одатле још једна позорница ливења цемента и шљаке: „Будући велнес-центар”! Осматрао сам све то са скепсом и дивио се заносу овог младог човека.

А кад су пресахле многе новчане реке, погасиле се привредне свеће, криза запалила многе мозгове вођа, почео сам страховати за то недопечено дело. Страшна их је несрећа морала погодити, градилиште мора да им је опустело – нагађао сам одмах после септембра 2008, чим је севнула муња светске привредне катаклизме.

Заволео сам Аранђеловац кад сам сазнао за његову неимарску историју. Један од вођа Првог српског устанка Петар Јокић почео је зидати првих осам кућа… У време књаза Михаила почело се зидати „Старо здање”, дело Косте Шрепловића, творца Капетан Мишиног здања . Коста је као инжењер из легенде, ходао 1872. по даскама скела које су се размакле и он је са њих спао и на месту умро. Ено му гроба у порти старе Буковачке цркве, на рубу прелепог древног бањског парка. „Извор” разваљен, „Старо здање” остарело… оде древна бања у пропаст. (Тако сам ја ових кризних година блудео у примислима.)

Кад, гле, чујем од младих новинара аранђеловачке плаве телевизије, да је хотел „Извор” довршен, препорођен, увећан за 20.000 квадратних метара. „Па, је ли то још увек води Драган Тодоровић!” Још увек.

Јавим се Драгану. Опрезно питам је ли истина да је „Извор” нов новцат, да прима госте, да му долазе конгресмени и купачи у „велнес-центар!” Он се насмеје: „Не морате више да кажете идемо у Европу. Само дођите у Аранђеловац”.

Двадесет одсто гостију су странци. Реконструкција палате из 20. века почела је новембра 2003, а гости стижу од 26. новембра 2010! Из бившег хотела све су избацили, осим старог клавира и 166 уметничких дела са колоније „Мермер и звуци”. „Велнес центар” није засад бањски него је намењен здравим гостима.

Град је живнуо. Своје конгресе су у новом „Извору” држале светске компаније „Кока Кола”, „Рено”, „Пежо”, „Адидас”, „Good Year”…

Посреди је редак феномен: крунске две године овог препорода равног чуду, пале су током ове гадне кризе. Човек који својим иметком стоји иза тога, Београђанин Мирољуб Алексић, намерава да тако обнови и „Старо здање” – једну од две најважније палате не двадесетог већ деветнаестог српског века.