Прочитај ми чланакСовјетски официр Станислав Петров је 26. септембра 1983. године остао присебан и одустао је од притискања црвеног прекидача, који би цео свет гурнуо у трећи светски, али и нуклеарни рат
Совјетски официр Станислав ПЕтров, који је пре 34 године спасао свет, преминуо је у 77. години, преносе „Вијести“.
Foto: Printscreen
Петров је 26. септембра 1983. године спасао свет, када је остао присебан и одустао је од притискања црвеног прекидача, који би цео свет гурнуо у трећи светски, али и нуклеарни рат.
Он је осамдесетих година прошлог века био пуковник руске војске и заповедник командног центра ОКО смештеног у близини Москве, срца система који је упозоравао на нуклеарне пројектиле који би евентуално били испаљени на тадашњи СССР.
Тог 26. септембра 1983. у првим минутима после поноћи центром се огласио аларм. Рачунар је јавио да је према Москви из смера САД-а полетела једна балистичка ракета са нуклеарном бомбом, а недуго потом чуло се упозорење о још четири. Удар је требало да уследи за свега неколико минута.
– Никад нисам ни помишљао да бих се могао наћи у таквој ситуацији иако смо били уверени да нас Американци могу напасти и да је само питање тренутка када ће се то десити. Хладни рат био је у то доба ледено хладан – причао је Петров.
Иако је према протоколу требало да одмах испали салву нуклеарних ракета из совјетских база које би погодиле циљеве на подручју САД-а и Западне Европе, Петров је оклевао. Није притиснуо црвени тастер.
– Све је било спремно, али нисам хтео да испалим ракете, било је јасно да то значи крај света какав познајемо. Одлучио сам да чекам. Минути су пролазили, а рачунари су показивали да се амерички пројектили све више приближавају СССР-у. Аларм је потресао цео центар, али нисам испалио ракете, нити сам обавестио своје надређене. Они би ми и тако наредили да пуцам. У таквим ситуацијама не можете да рационално анализирате, нема пуно времена, већ се ослањате на инстинкт. А он ми је говорио да нешто није у реду – каже Петров.
У том тренутку је, каже, на уму имао две ствари.
„Рачунар је показивао да према нама лети пет пројектила испаљених из само једне базе, и сви иду према Москви. Општи напад Американаца засигурно се не би ограничио на само пет ракета, већ би њима сигурно желели да ‘обогаље’ наше системе наоружања. И друго, размишљао сам да рачунар нема мозга и да може погрешно протумачити сигнале за нуклеарне ракете“, рекао је Петров, који је тада ипак одлучио да причека удар, па и по цену да неће моћи да узврати.
Рачунари су показивали да се пројектили све више и више приближавају, до нуклеарног удара остао је још само минут, тридесет секунди, десет, пет… Људи у центру спремили су се на најгоре… А онда ништа. Ни једне експлозије над Москвом. Ни трага удару. Рачунар је и даље говорио да су ракете погодиле главни град, али напољу, у центру Москве ништа није указивало на такав сценарио. Било је јасно, узбуна је била лажна.
Петров је пријавио инцидент, а истрага је показала да је руски сателит погрешно очитао податке због ретког феномена поравнања Сунчевих зрака на облацима и путање сателита.
Петров је ускоро пензионисан, а доживио је и нервни слом. О инциденту се до деведесетих ништа није знало, али у међувремену је све процурило у јавност.
„Ја нисам херој, Само сам радио свој посао. Био сам на правом месту у право време“, поручује Петров
Занимљиво, иако је спречио могућу нуклеарну катастрофу, пуковник Петров је прекршио своја наређења и војни протокол. Због тога су га касније испитивали надређени, а то је, пак, довело до тога да га више нису сматрали поузданим војним официром.
Совјетска војска није казнила Петрова, али га није ни наградила нити му дала признање. Добио је негативну оцену и његова једном обећавајућа војна каријера стигла је до краја. Преселили су га на мање важан посао, а убрзо потом су га и пензионисали.
„Моја покојна жена пуних десет година након инцидента није о њему знала ништа. Једном ме питала шта сам учинио. Одговорио сам јој: Ништа“, рекао је Петров.
Да је Петров испалио нуклеарне ракете, стручњаци тврде да би то био крај човечанства. Оне које не би убио удар, умрли би за шест до осам месеци јер би силне детонације подигле радиоактивну прашину која би на неколико година заклонила сунце и изазвала нуклеарну зиму коју нико не би преживео.
