Прочитај ми чланакДраган Васиљковић, познатији као капетан Драган, осуђен је данас у монтираном процесу пред Жупанијским судом у Сплиту на 15 година затвора. Иако га Запад и њихов сателит - Загреб, терете за ратне злочине, чињеница је да је капетан Драган осуђен због свог доприноса јачању одбрамбених капацитета Републике Српске Крајине.
Одрастање и предратне године
Извор: wikipedia.org
Драган Васиљковић је рођен 12. децембра 1954. у српској православној породици у Београду. Оца је рано изгубио у саобраћајној несрећи и одрастао је у тешким условима. Године 1967. је под именом Даниел Снеден отишао у Аустралију са мајком и две сестре.
По завршетку средње школе у Мелбурну, радио је у фото радњи. Провео је 4 године у резервном саставу лаке аустралијске коњице. После служења војног рока, служио је као инструктор оружја у Африци и Јужној Америци – тамо где се ценила ,,британска војна школа“. Пловио је широм света, а у Србији је боравио 1988, где је започео посао са бродским и авионским чартером. Радио је и као инструктор голфа у Аустралији.
Драган као командант
Вратио се у Београд у мају 1990, када је распад СФРЈ већ постао неизбежан. У Београду се Драган састао са Сашом Медаковићем, једним од лидера на барикадама у Крајини након августовске тзв. ,,балван револуције“. Медаковић је био пријатељ шефа полиције у Книну, Милана Мартића, а био је службеник државне безбедности Крајине. Драган је посетио Крајину у јесен 1990. Тамо је срео Милана Мартића и указао му да је одбрана Крајине „веома неорганизована“. Понудио је помоћ у организацији одбране Крајине, али она није прихваћена све до пролећа 1991.
Тада је постигао невероватан успех када је за пар недеља од руље побуњених крајишких милиционера направио елитну јединицу – легендарне Книнџе – у чему су му помогла афричка и јужноамеричка искуства, као и службовање у аустралијској војсци. И од тада уз његово име иде неизоставна одредница ,,капетан“. ,,То је стварно личило ни на шта…“, прича капетан Драган. ,,Они су били у разним униформама, носили су разна обележја – од кокарде до петокраке – свако је носио шта је хтео.
Дисциплина је била на јако ниском нивоу. Имао сам утисак да је најјачи међу њима аутоматски имао и највећи ауторитет. Успео сам веома брзо да то све устројим. У року од недељу дана видела се драстична промена. Успео сам да тих неколико најгласнијих и најјачих коловођа похапсим или избацим из тог дела приче или да их ставим на своје место. Завео сам ред прилично брзо унутар те полицијске јединице.“ И не само да је завео ред, него је упознао крајишке војне структуре са савременим методама вођења диверзантских и специјалних операција. Из свега тога, изродила се добро обучена и беспрекорно спремна јединица оригиналног назива који је настао игром речи ,,Книн“ и ,,нинџе“, са којим су их поредили због вештине неприметног инфлитрирања иза непријатељских линија
Пошто је обучио своје људе у Голубићу колико је требало, Драган креће у борбе. Прва озбиљнија акција је Глина, када заузима град вештим маневром, али долази у сукоб са ЈНА коју оптужује да је крива за губитак два његова човека. Капетан је иначе поштовао улогу ЈНА, али је константно имао проблем са њеним официрским кадровима који су имали превазиђене погледе на вођење рата. Драганове Книнџе су у почетку учествовале у разним акцијама, али су све биле на тактичком нивоу, крпљење рупа и интервенције на критичним тачкама. Озбиљније окршаје имали су код Бенковца, Обровца и Шкабрње.
Приликом костајничке операције долази у први озбиљан сукоб са тадашњим вођством Крајине, а због недисциплине појединих крајишких јединица посвађао се са Мартићем. Са Миланом Бабићем такође се сукобио ускоро: први повод био је Бабићев екстремизам, али и кадровска политика, јер је Бабић сменио способног команданта одбране Баније, Вајагића, а поставио доктора гинеколога из Глине Душана Јовића.
Као школован официр и разуман човек, Драган је после успеха у Крајини 1991, негде у септембру, сматрао да је сада тренутак да се крене у преговоре са Хрватском са позиција јаких и потенцијално надмоћних, пре него што се Хрватска наоружа и среди, овако ослабљена у Славонији. Био је близак идеји неке јаке аутономије (данас бисмо рекли З-4) и изнуђених озбиљних гаранција од Загреба. Милан Бабић га је одрезао без речи, а Миле Мартић га није заштитио. Популарност капетана Драгана почела је нагло да пада новембра 1991, чим је истиснут из Крајине и чим је изгубио медијску подршку. Изгледа да је разбеснео многе пуком популарношћу: у лето 1991. Крајина је значила Драган, а не Бабић или Мартић; или Милошевић.
Драган је постао познат и по карактеристичном српском грбу који је носио на својој беретци. Он је приказивао четири оцила али окренута према унутра, уместо ка споља. Када су га питали зашто је то тако, одговорио је да Срби треба да буду окренути једни ка другима, да се удружују, уместо деле.
Осим као командант, капетан Драган се истакао и као српски добротвор: основао је фонд ,,Капетан Драган“ са циљем да помогне жртвама рата. Што је још важније, из тог фонда никада није проневерен ни један једини динар.
По окончању ратова у Хрватској и БиХ, Драган је неколико година живео у Србији, а у годинама након петоокотобарског преврата одлази у Аустралију. Учествовао је у хашком суђењу председнику Слободану Милошевићу као сведок тужиоца, међутим својим сведочењем је додатно пољуљао уверљивост оптужнице.
Хајка на Капетана
Оптужбе на рачун капетана Драгана за наводне ратне злочине почињу чланком који је објављен у листу ,,Аустралиан“ септембра 2005. године. Васиљковић је тада покренуо тужбу за јавну клевету против издавачке куће Нејшонвајд Њус за овај чланак. Међутим, у децембру 2009. суд је пресудио у корист Нејшонвајд Њус и наредио да Васиљковић плати 1,2 милиона долара. Убрзо по објављивању дотичног чланка, већ јануара 2006, Васиљковић је у Перту ухапшен на основу хрватске потернице која је расписана тобоже након разматрања навода изнетих у чланку Аустралиана.
Загреб га је оптужио да је одговоран за наводно мучење, премлаћивање и убијање заробљених припадника Војске Хрватске и полиције између јуна и јула 1991. године у затвору на тврђави у Книну, које су вршили војници под његовом командом. Оптужен је такође и за израду планова за напад и преузимање полицијске станице Глине, у близини града села Јукинца и села Горњи и Доњи Видушевац у фебруару 1993. у Бенковцу (у договору са командантом тенковске јединице Југословенске народне армије ЈНА). Већ из тога се види да прави разлог хрватских оптужби лежи у томе што Хрвати никада нису могли да му опросте војничке успехе које остварио за Крајину у раној фази рата.
У децембру 2006, покушај Васиљковића да спречи одлуку о екстрадицији није успео на саслушању Прекршајног суда у Сиднеју. Његови разлози одбране били су да ће као српски вођа бити суочен са пристрасним хрватским судом и да нема доказа о оптужби који су обавезни по Закону о екстрадицији из 1988. (Услови за изручење – Члан 10) да аустралијски држављанин да буде изручен. Аустралијски Виши суд је одбацио захтев образлажући да сматра примену „нема доказа“ модела на Закон о изручењу неважећим.
Капетан Драган води огорчену правну битку са аустралијским судовима све до 16. новембра 2012. када се Влада Аустралије и премијерка Џулија Гилард директно ангажују у циљу његовог изручења Хрватској. За то време, Васиљковић је држан у самици, са дозволом да поседује гитару, оловке, папир и нешто литературе. У притвору је проучавао роботику, космичка истраживања и соларне летелице. У једном тренутку, марта 2010. је успео да искористи пуштање на слободу како би нестао, међутим након 43 дана бекства ухваћен је на јахти у водама око Аустралије. До априла 2007, српска заједница из Аустралије је потрошила више од 500.000 $ на одбрану и помоћ Васиљковићу. У одбрани Капетана учествовао је чак и Владика Аустралије и Новог Зеланда Иринеј Добријевић.
Међутим, помоћ Републике Србије је изостала. Ово је јако погодило Васиљковића. ,,Високи званичници Србије су ме охрабривали да издржим робију, да ће ми помоћи. Обећали су ми то. Зато и очекујем помоћ од министра Дачића, са којим сам разговарао, од Владе Србије, од наше амбасаде, од српског народа. Да ме не пошаљу у Хрватску, где ће ме сигурно убити. Амбасада Србије у Канбери и Генерални конзулат Србије у Сиднеју ми не преносе никакве поруке из Владе Србије, јер их нема. То не могу да схватим.“ – разочарано је говорио Капетан за ,,Новости“ пре три године. Осим неколико акција покрета ,,Заветници“, који су угостили Драгановог адвоката, а децембра 2014. организовали протест подршке капетану Драгану испред амбасаде Аустралије у Београду, као и акцију слања протестних писама аустралијској амбасади, већи део српске јавности био је срамно тих и незаинтересован за судбину човека који је крајишким Србима помогао да организују своју одбрану и не постану плен усташких кољача.
Резултат такве пасивности од данас је свима познат. Капетан Драган осуђен је на 15 година затвора пред крајње субјективним и пристрасним судом у Сплиту за измишљене ратне злочине над хрватским војницима и цивилима. Он је прошле недеље током изношења завршне одбране одбацио све наводе из оптужнице: „Наведене злочине, који се спомињу у оптужници, нити сам починио, а нити су се они догодили“. Судски процес назвао је „опсесивно фашистичким прогоном“, а на почетку процеса прошле године рекао је да се доживљава као бранитељ домовине Југославије, а не агресор, како га представља хрватска страна.
Ова пресуда, осим што представља јасну срамоту аустралијског и хрватског правосуђа, представља и срамоту за државу Србију која је немо посматрала агонију свог јунака, у страху да инсистирањем на његовој заштити не наруши бесмислене ,,европске перспективе“ и још бесмисленије ,,добросуседске односе“. Таква Србија, која гази по себи ради додворавања својим уцењивачима, сада може да одахне, јер су сви њени јунаци претходних ратова заточени у туђим тамницама. Надајмо се само да никада неће доћи дан у коме ће се због таквог поступања Србија суочити са ситуацијум у којој више неће имати јунака.
