Прочитај ми чланакНису све исељеничке приче бајне. Понекад планови о бољем животу у исељеништву падну као куле од карата. Једна Хрватица на привременом раду у Немачкој тренутно живи у зачараном кругу кредита, дугова и немаштине. Желела је да остане анонимна, а сада моли за помоћ саветом шта и како да учини. Ово је њена прича.
„У Немачкој сам годину и по. Све је ишло својим током; радила сам све и свашта за ту плату, која ми је била сигурност за моју децу која су у Хрватској. Када сам постала кредитно способна, дигла сам кредит који би покрио оно што је задужено у Хрватској, из времена када сам радила месецима без плате. Сви који су то прошли знају о чему говорим; деца, школа, рачуни, карте, остало да не набрајам.
Моји проблеми почињу када сам пре пет месеци променила посао. Радни дан ми је до тада трајао од 6 ујутро до увече, како који дан, али пре 20 сати се није завршавао. Између смена пауза од сат или два (али то није пауза као свугде него други посао јер фирма тако захтева), без иједног слободног дана или, не дај Боже, викенда. Дошла сам у фазу да спавам седећи, а посао је био такав да сам морала бити концентрисана максимално. Некада сам успела да скувам ону супу из кесице и то ако сам имала снаге након посла. Претежно гладна, ненаспавана, сломљена и психички и физички, то сам трпела до уназад пет месеци када сам дала отказ.
Ту крећу моје муке.
Бивша фирма је послала допис да ће ми уплатити плату која, наравно, никада није легла на мој рачун нити ми је вратила моју диплому. Али ја сам у року од пет дана почела да радим у другој фирми. И сада је требало радити два месеца без евра. Стан у којем сам била до пре месец дана редовно сам плаћала док су и моја примања била редовна, да би власник стана након сазнања да сам дала отказ у тој фирми рекао да морам напоље или да ће да ми повиси кирију, јер је знао да излаза немам. На то сам и пристала. Кирија треба да се плати, кући у Хрватску треба послати, кредит чека, карта за С-бахн… О храни нема ни говора, а моје плате, коју сам крваво и поштено зарадила, нема.
Шта сада, како даље?
Нова фирма, нови људи, како објаснити ситуацију? Нова сам, тек дошла, незгодно и јадно. Док се није десило да сам једну ноћ спавала на улици. Газда је променио браву на вратима јер чека свој новац. Покушала сам да му објасним, али није ишло. Дала сам му последњих 300 евра које сам штедела за децу да дођу код мене за празнике, на шта ми је он само откључао стан и пустио ме унутра, а сутра када се вратим да му донесем остатак, иначе не могу да уђем.
Стигла сам на посао, поразговарала с једном од колегиница, која ми је прва дала новац за стан. Обавестила сам фирму о ситуацији и компанија ми је наредног дана уплатила аконтацију. Немам речи за њих. Нису морали. Ко сам ја? Тек сам дошла, како знају каква сам, које су моје намере? Капа доле до пода. Значи, тај месец сам решила. Како даље? Већ сам с платом у дугу. Треба радити још толико да бих добила нормалну плату.
Дошао је и следећи месец, иста прича. Стан, деца, кредит, моје потребе нису ни у плану. На посао се мора, за карту се нема, газда долази у неко доба ноћи: лупа, звони на врата, хоће свој новац. Ја у стан не долазим четири дана. Спавам на улици, не могу више да поднесем притисак његовог урлања. Срамота ме људи који слушају. Пожалим се у фирми након што су видели да сам исцрпљена, други колега ми пружи новац за стан. Плакала сам као дете. Људи нити ме знају, нити познају.
И тако, ево пет месеци у круг. Наравно, ту су се десиле и четири казне за С-Бахн. Сада сам на ивици снага. Тражила сам данас у банци да узмем већи кредит, покријем овај што имам и да од остатка кредита вратим тим људима њихово и платим казне. Не може – један месец сам каснила с плаћањем, када ми бивша фирма није исплатила плату.
Не могу више те људе да погледам у очи од срама, а шлепају ме већ пуних пет месеци. Знам да ће бити свакаквих коментара. Али запитајте се ово: колико оваквих прича има? Колико нас је овде без породице, без икога, само да нашој деци буде боље? А ми својим радом заслужимо да живимо као пси на улици…“
