Прочитај ми чланакНаталија Улемек преминула у Београду, а најчуванији српски затвореник поднеће молбу да изађе из затвора. Милорад Улемек вест примио сталожено. Очекују се велике мере обезбеђења
НАТАЛИЈА Улемек, мајка Милорада Улемека Легије, преминула је у четвртак у Београду. Она је имала висок притисак, проблеме са срцем и тешко се кретала. Неколико дана била је на болничком лечењу, а онда ју је ипак издало срце.
Најчуванији српски затвореник ће, јер му то закон дозвољава, преко надлежних замолити Специјални суд, односно Виши суд у Београду и председника тог суда, да му дозволи да изађе из затвора и оде на сахрану мајци. Да ли ће му то бити омогућено, остаје да се види.
Уколико добије дозволу да присуствује сахрани Легија ће из најчуванијег српског затвора, пожаревачког „Алкатраза“, бити спроведен до гробља уз јаке мере обезбеђења. Уз њега ће, такође, све време док траје опело и сахрана, морати да стоје затворски чувари. Могуће је да ће обезбеђење бити појачано и припадницима МУП, како којим случајем не би дошло до неких проблема или да евентуално не покуша да побегне.
Вест о смрти Наталије Улемек је, како „Новости“ незванично сазнају, дубоко потресла целу породицу, а највише Легију, који је био јако везан за њу. Ипак, како сазнајемо, он је све примио смирено и без икаквих испада. Иначе, Улемек својевремено, кад му је умро отац Милан, пензионисани подофицир ЈНА, није присуствовао сахрани. У то време, у пролеће 2004. године, он се налазио у бекству.
Нјегов отац, Милан Улемек, био је тешко болестан. Имао је тумор на мозгу и био је непокретан. Умро је 40 дана пре него што се његов син Милорад, 2. маја 2004. предао српским властима. Српске власти су тражиле Легију пуних 14 месеци због убиства Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, злочина на Ибарској магистрали и припадности „земунском клану“. За свако ово кривично дело осуђен је на максималних 40 година затвора, али с обзиром на то да се по нашем законодавству казне не сабирају, Легији је изречено 40 година робије као јединствена казна.Откако је Легија ухапшен пре 13 година његова мајка није пропустила ниједну прилику да га види. Тако је у посету Милораду отишла већ 3. маја 2004. када се предао и био у притвору у Централном затвору у Београду. Иако већ стара и лошег здравственог стања, одлазила му је и у посете, у затвор, као и на рочишта.
– Нема Милорадовог суђења на којем нисам била и тако, уназад, више од десет година – испричала је за „Новости“ Наталија Улемек недавно, када је била у Специјалном суду у Београду, на суђењу сину и осталим оптуженима за побуну Јединице за специјалне операције. – Болесна сам, стара, тешко се крећем. Милорад све то зна и врло често ме моли да се не малтретирам и не долазим. Али, мајчино срце и жеља да га видим превазилазе све препреке. Не одустајем тако лако!
Радовала се, највише, одласку у посете, иако их је у затвору, као и у судници делило стакло.
– Као дете, увек жељно и с нестрпљењем чекам одлазак код сина у посету – рекла нам је својевремено Наталија Улемек. – Насекирам се кад видим како је смршао… Али и он брине за мене… Увек ми говори: „Иди мајко кући, не мучи се више.“ Послушам и одем, а онда живим за следећи сусрет.
ВЕРОВАЛА У НЕВИНОСТ СИНА
НАТАЛИЈА Улемек испричала је недавно за наш лист да она, као мајка, најбоље познаје своје дете:
– Верујем у његову невиност, као што сам упорна и у својим доласцима на суђења и у посету у затвор. Имам велику породицу, сина, снаје, унучад. Али, шта ћу, Милорад ми је син, и чини ми се да ме он највише одржава у животу. Нарочито кад каже: „Мајко, не брини се, пусти приче и не секирај се. Знаш ти да те твој син никада неће растужити!“. И ја му, као и увек, верујем.
