Прочитај ми чланакАко Тадић и Михајловићева исто мисле о Петом октобру, а различито се изјашњавају о Вучићу, јесу ли њих двоје савезници или противници.
1.
Има неке сагласности вишег реда од политичке између Зоране Михајловић и Бориса Тадића. Уосталом, она је 5. октобар ове године обележила изјавом о једном од највећих датума у историји Србије. (Наравно, дало би се полемисати са том типичном квалификацијом аисторичних присталица Петог октобра, исто колико би се противницима пуча морало рећи да су остале опције у том часу биле горе, углавном укључујући војну окупацију; али то није тема овог текста.)
И Тадић се, као Михајловићева, одређује као присталица преврата, дефинишући Пети октобар као „дисконтинуитет са ратовима“ 90-тих. За њу је годишњица преврата била прилика да у име власти јавно обнови старе завете странцима, који рачунају и са чувањем петооктобарских тајни и оданости обавезама Петог октобра, међу којима посебно место имају оне чије придржавање не дозвољава Србији да се одлепи на путу обнове.
Али, иако Михајловићева слави Пети октобар у улози највише позиционираног функционера власти који је тог дана 2000. године био на страни победника, Тадић ту власт описује као „антипетооктобарску“, тврдећи да је она разлог зашто је Србији поново потребан Пети октобар. И не само то, развијајући тезу о потреби преврата, Тадић отворену сумња да би Вучић мирно предао власт, што је пре 17 година у случају Милошевића послужило као изговор за уличну акцију.
2.
Иако се обоје заклињу на оданост Петом октобру, између бивше власти, коју представља Тадић, и садашње, чији је део Михајловићева, постоји толико дубок конфликт да најмање једна од страна не би презала од посезања за превратом. Како је то могуће ако елементи политичког континуитета између досовске и напредњачке власти, посебно у пољу магистралних петооктобарских завета, надмашују елементе дисконтинуитета? Уосталом, иако је Вучићево бирачко тело већински антипетооктобарско, зар је данас мало оних из спектра тадашњег преврата који подржавају његову власт?
Можда на најпотпунији одговор на та питања упућује Весна Пешић кад Вучићеву владавину описује овако: „Није се вратио Милошевићев режим, али јесте радикалски примитивизам“. Дакле, разлози због којих нам је, како каже Тадић, поново потребан преврат, нису политички – нису се вратили ни 90-те, ни Милошевић, ни његова политика – већ је порекло тих разлога у култури – јер се са Вучићевом владавином вратио радикалски примитивизам. Шта то значи?
3.
Културне разлике – јасно је – фундаменталније су од политичких, и не бива често да војници сродних политика у једном народу буду заточници различитих културних модела. Обратно је много чешће – да се унутар истих културних модела развијају различите политике. Кад је тако, смена супротстављених политика на власти одвија се готово по аутоматизму. Али, кад се у политичком пољу сударе различити културни модели, ствар је много тежа, конфликтнија, често праћена драматичним исходима. Коначно, за пример судара сличних политика и различитих културних модела, какав данас имамо у Србији, моје знање историје не проналази аналогну ситуацију.
Чињеница да Вучић савршено контролише своју предност над опозицијом у политичком пољу, где се његови противници показују потпуно недораслим, довела је до тога да опозиција конфликт са политичког пребацује у поље судара културних модела. Тад се не догађа да власт не ваља зато што није пронашла самоодржив економски модел, већ зато што је примитивна и бахата; не критикује се спољна политика, већ дипломатска снисходљивост; власт није лоша, већ је реч о „некомпетентним сељацима“. Ради се о томе да судари културних модела на политичкој позорници умеју да буду посебно опасни јер политичке последице не остају у политичком пољу, већ се преливају у друштвени контекст, где имају расколнички карактер и често екплозиван интензитет.
4.
Оне су утолико опасније ако једна или обе групе свој културни модел не сматрају погоднијим или комплексијим, него супериорнијим од оног другог. Уосталом, кад је новинар Недељника недавно питао Чеду Јовановића зашто политички подржава владајуће напредњаке, он то није демантовао политичким разлозима, већ културним. Наиме, он је илустровао да он не може да политички подржава Зорана Бабића, кад је исти тај Бабић први пут овог лета у неким прескупим купаћим гаћама бануо на плажу на Пакленим отоцима на Хвару, где је Чеда одавно домаћи. Елем – сугестиван је Чеда – како да он политички подржава Бабића кад је он за Чедом дошао да се купа на Паклене отоке, а не Чада за Бабићем у Врњачку Бању. Наравно, кад у судару културних модела један од њих наступа са позиције апсолутне супериорности – а Чеда се као Фема из 2000. године наспрам Бабића, Феме из 2012, поставља управо тако – тад говоримо о културрасизму, чега је Чедина прича о Бабићу пример из уџбеника и чиме обилују дисквалификујући искази опозиције о напредњачкој власти.
Зашто је битно то што је у српској политици на делу судар културних модела, а не политичких концепата? Прво, зато што је то друштвено разорније од сукоба политика; друго, зато што ће културни модел који себе доживљава супериорнијим бити окидач поделе друштва, баш као у време Слободана Милошевића; треће, окупљање унутар културног модела у стању је да у политичкој акцији окупи различите политике, што смо такође видели у окупљању против Милошевића, а то видимо и данас где је рецимо протесни скуп Саше Јанковића на Тргу Републике у Београду у петак увече био масовнији по броју различитих политика унутар заједничког културног модела него по броју појединаца; четврто, супериорнији културни модел, по правилу је легитимистички устројен, а не легалистички, тако да се у остварењу циљева неће либити ни преврата, ни револуцонарних средстава, ни савеза са црним ђаволом. Коначно, у судару културних модела нема заробљеника. И то су карактеристике и потенцијали нашег будућег судара.
5.
Према очекивањима опозиције, о којима је делимично говорио Вук Јеремић, власт је на раксрсници где ће или морати да се сагласи са уласком Косова у УН или ће доћи у сукоб са западним силама. Оно што Јеремић прећуткује јесте факт да ће Вучићева свећа догорети на Западу и ако Косово преда, будући да се тог момента на политичком хоризонту појављује опозиција са својим културним моделом, који, наравно, није супериоран, али јесте сагласнији са Западом од радикалског примитивизма. То ће рећи да опозиција већ од ове јесени очекује јаку подршку западних сила у судару са Вучићем.
Два су момента веома битна за избегавање тог сукоба, али ниједан од њих није недораслост опозиције, и прозападне и националне, будући да тај недостатак механизми западних сила нису једном успевали да надоместе. Први је Вучићева успешна борба да одржи Србију изван сукоба Истока и Запада. (Не верујем да је ико био срећнији од њега после вести да ће у суботу у Београду Трампов и Путинов изасланик преговарати о Украјини, што је прва опипљива индиција да председник САД прихвата неутралност Србије.) Други је садржан у нади о коначном прекиду Вучићевог презира према култури, који би на том нивоу био почетак стварања интегришућег културног модела, док би на политичком подразумевао стварање фронта, којим би се смањивао простор за културни конфликт.
6.
Ако тога не буде и ако странци дају зелено светло за рушење Вучића у рату културних модела, тад, важно је знати, ситуација с почетка текста не би била могућа – да Тадић и Михајловићева буду на истој страни и по питању Петог октобра, и Осме седнице, и четника и партизана, и Ђота и Рубљова, и глобалног и локалног, и Св, Саве и Доситеја, и модерног и конзервативног, и да вероватно користе исту крему за лице – а да буду подељени на питању подршке Вучићу. Културна детерминисаност тад ће се, исто као и 2000. године, показати у свом пуном светлу – као јача од политичке, и тад ће у новом Петом октобру иза Тадића стати сви они припадници жуте елите који данас Вучића подржавају, верујући да ће га преко политичке сагласности довести до културне. Ако култура поново буде политичка разделница, тад ће сав тај свет попут Михајловићеве и каснијих прелетача, уместо да, како се Вучићу чинило последњих пет година, исписују његове нове политичке координате, заправо цртати границе које он не сме да пређе. Уосталом, погледајте РТС: тачно је да национални сервис политички подржава Вучића, али је тачно и да у културном одређивању, на пример, према догађајима из новије историје, попут Осме седнице, заправо исписује границе које Вучић не сме да пређе.
Због тога, нека вас не теши то што је друга страна слаба, ако дође до отвореног културног рата, биће то горе од најгорег.
