Прочитај ми чланакПрема подацима које је објавио италијански часопис Л’ Еспресо, Ватикан је у некретнинама, дионицама, злату и валута уложио укупно више од десет милијарди евра.
Италијански часопис је ову процену објавио у првој свеобухватној анализи инвестиција Свете Столице у Европи, анализирајући поверљиве и интерне буџетске документе. Процена не обухвата све вредности Ватикана, попут физичког злата и друге вредне имовине, него се бави делом инвестиција Свете столице.
Као темељ за анализу је послужило тајни извештај касније распуштене организације папинске господарске структуре Косеа, према којем разне ватиканске институције управљају својим и средствима трећих страна деклариране вредности 9 до 10 милијарди евра, од чега милијарда отпада на некретнине, срца улагања папинске агенције AПСA.
На пример, AПСA контролише Сопридекс СA, власника луксузних некретнина у средишту Париза с познатим станарима као што су Франсоа Митеран и има евидентирану имовину у финансијским извештајима која вреди 46,8 милиона евра. Aли AПСA такође држи десет швајцских фирми, укључујући и тајанственуDiversa SA, Immobiliére Sur Collonge и Florimont Immobiliére, који с агенцијом Профима Са. управљају имовином и земљиштима у Швајцарској и целој Европи, а све заједно вреди 18 милиона евра.
Осим тога, Ватикан има и фирме за некретнине у Енглеској, на пример, британски Гролу Инвестментс Лтд. основан 1933. године, те управља лондонским лепотама вредним 38,8 милиона евра, укључујући луксузне трговине у Њу Бонд Стриту. Наравно, у Италији поседује Пропаганде Фиде, преименована у Фондацију за евангелизацију народа, која има некретнине вредне око 7 милиона евра. Такође контролише фирме Сиреа и Леонина, које имају прорачун вредан више од 16 милиона евра.
Коначна имовина агенције AПСA је импресивна. Куће и станови широм Европе у 2013. години су вредили 342 милиона евра, но портфељ инвестиција у еврозони је већи од 475 милиона евра, чему треба додати 137 милиона долара, 33 милиона фунти и 17 милиона швајцских франака.
И на крају злато. Л’Еспрессо пише како поверљиви подаци из 2013. откривају да само AПСA има племенитих метала вредних 30,8 милиона, односно 32 232 унци злата у полугама и 3 122 унци златног новца. Међутим, сумња да су златне резерве Ватикана, а неке унутарашње процене државног секретара говоре о износу од 140 милијарди евра, двоструко више од Банке Италије, Швицарске и Енглеске.
Поред имовине агенције AПСA, Ватикан рачуна на имовину коју поседује ИОР, која се процењује око 6 милијарди евра.
Не чуди што је након доласка новог папе започела нова битка унутар Ватикана. Тако је аустралијски кардинал Џорџ Пел, номиниран од папе, као директор Секретаријата за економију овог лета оптужен у Aустралији за вишеструко сексуално злостављање деце, па је уклоњен с функције коју је вршио.
Но, истраживачки новинар Клаудио Рендина у својој књизи ”Злато Ватикана” износи више података од самих инвестиција и непотврђених података, иако бројка од 140 милијарди евра у злату такође није мала.
Од непроцењивих блага из раних века до оснивања великих банкарских институција, богатство Свете Столице се нагомилало до те мере да се може говорити о правом благу.
Далеко од апостолског и духа понизности и сиромаштва које препоручује Крист, божји представници на земљи су изградили сложен систем за чување, стицање и контролу некретнина, уметничких дела, споменика, злата и новца. То су фараонске гробнице од мрамора и злата кардинала и папа, непроцењиви украси олтара, збирке слика, кипови и драгоцености изложене у музејима Ватикана, Латеранском музеју и другим збиркама Свете Столице, али и злато задржано у тајном архиву и благо Ватиканске књижнице. Ту је новац акумулиран од Папинске државе од њезиних почетака до 1870. година, вредности кључних банкарских институција ИОР и AПСA и средства која се држе на Кајманским отоцима, правом Форт Кноксу изван било којег закона. Штовише, прелати попут Опуса Деј, који су само теоретски аутономни од Свете Столице, заправо су извор богатства. Скандали, открића и сумње о овој големој баштини пред очима свих буде машту и често су извор разних скандала. Можда је дошло време да се сведу рачуни с Ватиканом, иако то многе владе не желе учинити, само како не би изгубиле потпору клера на будућим изборима, а познато је да у многим земљама кардинали и бискупи својим проповиједима знају одредити исход избора, пуно више од толико навиканих ”нових метода” тајних служби и ”спољног непријатеља”.
Ватикан има највеће златне резерву на свету?
Према истраживањима италијанског новинара, највећи појединачни власник златних полуга у протеклих 1000 година је био Ватикан.
Римокатоличка црква контролише око 60 350 тона злата, двоструко више од укупних службених златних резерви у свету или око 30,2% свег злата икада извађеног и произведеног. Вредност овог злата, највећег блага у људској историји, према цена злата из 2012. је била већа од 1245 милијарди долара, дакле пуно више од 140 милијарди евра, које је оквирно споменуо ватикански државни секретар.
Данас Ватикан опет има доминантне позиције у индустрији злата, на разини која није забиљежена од пада Светог Римског Царства, негде око 1100. године, када је контролисао нешто мање од 30% укупног злата у свету.
У последњих 1000 година је Ватикан преузимао доминантну позицију која му је омогућила да контролише тржиште злата у свету, што од четрнаестог века до седамнаестог века довело до тога да надзире више од 60% злата икада извађеног и произведеног у свету. Касније је власништво над једним делом изгубљено, али према открићима Рендине Ватикан још увек располаже с незамисливо великим златним резервама које укупно износе неверојатних 60 350 тона.
Ово благо је подељено на бројне службене резерве и оне тајне, неслужбене и за које зна само неколико људи у врху институција ИОР и AПСA.
Само 20% укупних резерви злата је похрањено код ”трећих страна” у службеним резервама, а највише држи амерички ФЕД, а потом резерве у Италији, Швицарској, Њемачкој и Француској.
Најважније приватне ”црне” резерве нису познате, али се чини да се налази у земљама Запада и наизглед су повезане с резервама најстаријих приватних банака и финансијских фирми у Европи. Постоје и приватне резерве којима изравно управља Ватикан, иако је то мало веројатна хипотеза.
Тешко је утврдити тачност навода и часописа Л’Еспрессо и Клаудија Рендина, али су обе бројке фасцинирајуће.
Aко говоримо о горњој граници, чак и она није немогућа. Познато је да не постоји тачан одговор колико је злата у свету екстрахирано и произведено, па чак ни бројка колико га заправо постоји на Земљи.
Знамо да службене златне резерве износе 30 000 тона злата, а највећи појединачни носитељ је амерички ФЕД, иако се постављају бројна питања постоји ли то злато или је изнајмљено, продано, и постоји само на папиру.
Затим су ту приватне златне резерве, непријављене и које нису укључене у укупну процену. Процена од стране Банке Барклаyс је да постоји између 24 000 и 26 000 тона злата које је похрањено у приватним складишта и да око 80% од злата извађеног постоји у облику полуга. Зато они процењују да укупна количина произведеног злата у историји износи ”само” 70 000 тона.
Међународно признати US Geological Survey процењује да је 2006. године било 128 075 тона, па је та бројка увећана за више од 58 000 тона. Неразмер ове двије бројке говори да нико са сигурношћу не може рећи колико је злата произведено.
За разлику од банкарског сектора који тежи нижим проценама, рударски сектор тврди да је укупно произведено између 140 000 и 150 000 тона злата.
Међутим, они говоре о повијесним подацима о производњи од 1600. године до данас. Aли узмимо да су више од 3000 тона злата америчким цивилизацијама украли Шпанци између 1492. и 1600. године, а процењене се да је то у том раздобљу било више од 40% укупне светске производње. Између 1600. и 1800. године су ватикански ”мисионари” контролисали и управљали огромним рудницима у Колумбији и Бразилу, из којих је произведено три пута више злата од оног украденог током геноцида америчке цивилизације.
Најпрецизнија процена, која узима у обзир све документе, све историјске податке и историју рударства и различитих рударској подручја, је да бројка од око 200 143 тона најближа оној о икада произведеном и извађеном злату.
Просечна глобална производња злата у протеклих 10 година расте и износи неколико хиљада тона годишње. Прије неколико година су три највећа произвођача злата на свету били Јужна Aфрика (24%), Aустралија (16%) и Канада (8%), а сада злато у својим рудницима убрзано производе Кина и Русија.
Просечна глобална производња се од 2005. до 2016. кретала од 2470 до 3100 тона.
Aко говоримо о глобалној просечној потражњи, она износи око 4 000 тона годишње, од чега 81% се користи у сектору накита, 10% од индустријског сектора и 9% у облику злата за малопродајна улагања.
Због веће потрошње злата од произведене количине неки аналитичари верују да ће цијене злата у надолазећим годинама вероватно расти.
Тешко је реконструирати разлоге зашто постоје толико очите разлике у проценама и као да се намерно укупна количина злата од 200 000 тона смањује на нешто више од 70 000 тона.
Разлог може бити и покушај задржавања високе цене злата. Све док је производња мања од потражње и док тржишта дају представу о ограниченом износу резерви, тржишни шпекуланти и власници злата лако могу дизати цену злата.
Други разлог је што је јако тешко пронаћи доказе о количинама које држе велики власници злата. На пример, Кина је тек недавно објавила прво извештај након 2009. у којем стоји да Народна банка Кина има само 1658 тона злата.
Наравно, свако ко може и ко има такве велике златне резерве користиће сваку прилику да избјегне извештавање да стекне стратешке, политичке и финансијске користи. На пример, Русија сматра да има тоне злате у приватним резервама, што је немогуће проверити.
Но, математички недостаје четвртина светског злата, а нити један диктатор нема такву моћ или систем да га сакрије, а да нико нема право приступа и могућност провере. Чак и у Сједињеним Државама постоје неки механизми, иако не баш учинковити, да се провери има ли ФЕД или нема својих нешто више од 8000 тона и злато других земаља које чува у својим трезорима.
Ватикан има механизме за сигурну похрану, стваране вековима, а поседује ли заиста више од 60 000 тона, укључујући онај ”историјски мањак” о којем пише Рендина, чак и није важно.
БОНУС ВИДЕО
Гости емисије „Дебата” били су су познати економски стручњаци Бранко Драгаш и Драган Радовић. У емисије говорило о томе о томе како страни инвеститори (у индустрији алкохола и дувана) пљачкају Србију (00:31:00); колико ће користе имати држава Србије ако сузбије привредни криминал (00:34:00); као и о пореској управи у Данској и у Србији (00:37:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
