Прочитај ми чланак

БИО АМБАСАДОР У САРАЈЕВУ: Боцан Харченко наслеђује Чепурина?

0

БЕОГРАД - Александра Чепурина, амбасадора Русије у Србији, наследиће Александар Боцан Харченко, који у руској дипломатији важи за најбољег познаваоца региона и експерта за решавање проблема, којег Владимир Путин, председник Русије, шаље у земље на које Запад врши притисак, пише "Ало".

Како наводи тај лист, Боцан Харченко, који је био амбасадор РФ у БиХ од 2009. до 2014. у Београд стиже почетком децембра.

Актуелни амбасадор Чепурин одлази највероватније 14. јануара и то у Турску.

Боцан Харченко је каријерни дипломата, који је раније био на дужности специјалног представника руског министарства спољних послова за Балкан и учествовао у раду Савета за имплементацију мира који је пратио испуњавање Дејтонског споразума.

Био је и шеф Одсека за земље бивше Југославије, а потом и заменик директора у одељењима за Европу.

Боцан Харченко је био дугогодишњи представник Русије у Контакт групи и, уз дипломате САД и ЕУ, представник у посредничкој тројци за решавање питања статуса Косова и Метохије.

Такође, био је члан руске делегације на Дејтонским мировним преговорима и мировној конференцији о БиХ у Паризу, а учествовао је и на бројним међународним форумима у оквиру Контакт групе и ОЕБС.

12 коментара “БИО АМБАСАДОР У САРАЈЕВУ: Боцан Харченко наслеђује Чепурина?

  1. EUInformerI каже:

    Lazarević na Vojnoj akademiji – nedopustiva rehabilitacija ratnih zločinaca

    Haški osuđenici po povratku iz Haga postaju deo javnog života Srbije i to bez ikakvih reči kajanja i pijeteta za žrtve. Tako Veselin Šljivančanin drži tribine po Srbiji i to u organizaciji vladajuće Srpske napredne stranke, Nikola Šainović je u Glavnom odboru takođe vladajuće Socijalističke partije Srbije. Poslednja u nizu je najava ministra odbrane Aleksandra Vulina da će haški osuđenik Vladimir Lazarević biti predavač na vojnoj akademiji budućim oficirima. Sagovornici Insajdera navode da je nedopustiva rehabilitacija osuđenih za ratne zločine i da bi on mogao da predaje kako da budući oficiri ne učine ono što je on činio.

    U intervjuu Novostima, ministar Aleksandar Vulin kao objašnjenje za odluku da osuđeni za ratne zločine predaje budućim oficirima naveo je da je to “na neki način ispravljanje nepravde koja im je naneta prethodnih godina”. Vulin je dodao i da ratni generali imaju mnogo toga važnog da prenesu mlađim kolegama.

    Insajder je od Ministarstva odbrane tražio razgovor sa čelnim ljudima Akademije, kako bismo dobili odgovor na pitanje ko je i zašto odlučio da osuđeni za zločin protiv čovečnosti predaje budućim oficirima.

    Antonijević: Može da predaje ako se ogradi od ratnih zločina

    Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže za Insajder da bi trebalo razdvojiti dve stvari, s jedne strane je da svaki osuđenik nakon odslužene kazne ima pravo na resocijalizaciju, s druge strane je ono na šta se Srbija obavezala u poglavlju 23 o pristupanju EU, a to su prava žrtava.

    “Lazarević, kao i svaki drugi osuđenik koji je odlužio kaznu, ima pravo na resocijalizaciju. Svakako ne verujem da je ono za šta je osuđen znanje koje je budućim oficirima potrebno. Dakle, ovde je neophodna jasna ograda od onoga za šta je on optužen i osuđen da bismo govorili o resocijalizaciji”, navodi Antonoijević.

    On kaže da bi bilo u redu da Lazarević i predaje ukoliko je načelnik Vojne akademije dobio garancije da neće biti promovisanja ratovanja koje za posledice ima ubistva, masovne deportacije ili ratne zločine.

    “Pozivam Vladimira Lazarevića da se ogradi od ratnih zločina za koje je osuđen ili koji su počinjeni. U redu bi bilo da budućim oficirima predaje tako da oni ne čine ono što je on radio, da se ne bi ponovili zločine za koje je on osuđen. Ukoliko će da radi ono što radi Veselin Šljivančanin sa negiranjem, onda je to ruganje žrtvama i nedopustivo je”, kaže Antonijević.

    Promovisanje ratnih zločina, navodi Antonijević, nije časno ni u jednoj zemlji, a toga je u Srbiji bilo previše.

    “Ja se nadam da je to prekinuto.”

    Ministar Aleksandar Vulin je rekao i da je Lazarevićeva “profesura” ispravljanje nepravde koja je godinama činjena.

    “Ako je ovo početak revizije, onda to nije dobro za srpsko društvo. To odgovara samo ratnim zločincima i ratnim profiterima i nikome više. Ovo nije isto kao kada delujete kao opozicionar sa dugom kosom. Ukoliko 2017. želite bilo kakav napredak Srbiji to nećete činiti. Nije posao onoga ko je na vlasti da štiti ratne zločince”, kaže Antonijević.

    Ministar odbrane najavio je da će se, pored Vladimira Lazarevića, kao predavači na Vojnoj akademiji pojaviti i Ljubiša Diković, aktuelni načenik Generalštaba Vojske Srbije i penzionisani general Božirad Delić.

    „Oni ne bi trebalo da prenose nikakva svoja ratna iskustva mladim kadetima i oficirima. Ako ovi ljudi budu zaista prenosili svoje znanje i iskustva to neće biti samo obuka za nove ratove, nego za nove zločine“, kaže za Insajder Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitrano pravo

    On kaže da je nesporno da Lazarević, koji je pravnosnažno osuđen, ne može predavati mladima. Međutim, Stjepanović navodi da su sporni i Delić i Diković i da Fond već godinama ukazuje da su u zonama odgovornosti brigada kojima su oni komandovali počinjeni brojni zločini.

    „U zoni odgovornosti 549 Delićeve brigade ubijeno je 2.200 civila, a u zoni odgovornosti Dikovićeve 37 brigade 1.400 civila. Proterano je 800.000 ljudi iz zona u kojima su delovale te brigade, kao i prištinski Korpus kojim je komandovao Lazarević.To je njihov učinak kao što je njihov učinak i to da je u isto vreme ubijeno šest puta više civila nego pripadnika OVK“, podseća Stjepanović.

    Ipak, postoji ono o čemu bi ovi generali po Stjpenovićevim rečima mogli da govore u javnosti

    „Oni bi mogli da pomognu da se otkrije gde su tela oko 1.100 albanskih civila koji se i danas vode kao nestali. To bi trebalo da budu pitani i o tome bi trebalo da govore“, zaključuje Stjepanović.

    Anita Mitić: To je čista sramota

    Inicijativa mladih za ljudska prava tražila je hitnu smenu ministra Aleksandra Vulina zbog najave da će haški osuđenik biti promovisan u predavača na Vojnoj akademiji.

    Anita Mitić iz Inicijative mladih za ljudska prava kaže za Insajder da je najava čisto demonstriranje sile i “igranje sa zdravim razumom građana Srbije”.

    “Nedopustiva je i najava da će oni koji su pogazili vojnički čast, osramotili vojsku i Srbiju učestvujući u ratnim zločinima protiv civila i ratnih zarobljenika imati bilo kakvu ulogu u javnom životu Srbije. To ne može biti patroitizam, to je čista sramota”, kaže Anita Mitić.

    Ona podseća da se Inicijativa već godinu dana bori protiv promovisanja osuđenika za ratne zločine.

    “Ovim se ignoriše čak i ono što je rekla Evropska narodna patrija čiji je član SNS, a to je da zahtev da se ograde od ratnih zločinaca. Ova najava ministra odbrane je čisto demonstritanje sile”, dodaje Mitić.

    Hitno smeniti ministra odbrane Aleksandra Vulina

    Liberalno demokratska partija nakon najave ministra odbrane da će “osuđeni ratni zločinci biti predavači na vojnoj akadamemiji”, traži da se smeni Aleksandar Vulin.

    “Njegova smena više nije pitanje političke borbe, već se mora hitno prekinuti sa podrškom ekstremnim strukturama koje su ohrabrene Vulinovim ponašanjem i mogućnošću da kroz zvanične institucije nastave svoje delovanje i šire ideje koje čine opasnost po društvo koje je jedva preživelo njihovo dokazivanje patriotizma”, navodi se u saopštenju LDP-a.

    LDP smatra da je ministar odbrane svoj mandat “shvatio kao priliku za aboliciju onih koji su osramotili ime Srbije i bili osuđeni za najteža krivična dela”, a da to ne ide zajedno sa modernizacijom države

    Šutanovac: Nedopustivo je da osuđeni ratni zločinci predaju mladima

    Bivši ministar odbrane i predsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac kaže za Insajder da je potpuno neprimereno da mladim ljudima predaju osuđeni za ratne zločine.

    „Imajući u vidu da se na Vojnoj akademiji kadetkinje i kadeti ne obučavaju samo za vojni poziv, već i usvajaju vrednosne sisteme potpuno je neprimereno im se u svojstvu predavača i kreatora mišljenja obraćaju oni koji su osuđeni za ratne zločine“, kaže Šutanovac.

    On dodaje da ukoliko Srbija iskreno želi da uspostavi pomirenje i poverenje u regionu onda „ne sme sebi da dozvoli da ni na koji način evocira najmračnije uspomene na devedesete“. On podseća da je Srbija kroz istoriju imala vojskovođe čije su bitke izučavane na akademijama širom sveta

    „Ratovi devedesetih doneli su nešto sasvim drugo – ratne zločine nad civilnim stanovništvom koji se po međunarodnom pravu i svim običajima ratovanja najoštrije sankcionišu“, naveo je Šutanovac.

    Komentarišući političku dimenziju ovog slučaja on zaključuje da je to rehabilitacija vrednosnog sistema mržnje, netrpeljivosti i nasilja, što je suštinski „njihova politika, a vrlo često i prikrivena ideologija“.

    1. SlavenMilanov каже:

      Џеди гоуна !

    2. Херцеговина каже:

      Набијемо сви с портала антонијевића, шуНатовца, митушу и остале ,,експерте,, на .урац!!

    3. Simerijanac каже:

      Покољ у Пребиловцима 1941.је један од најмонстрознијих злочина у историји човјечанства. Усташке јединице под командом злочинца Ивана Јовановића званог Црни, почетком августа мјесеца 1941. године за неколико дана убиле више од 800 српских цивила, највише дјеце млађе од 14 година.

      Само у једном дану 6. августа 1941. усташки зликовци су похватали 500 жена и дјеце из Пребиловаца и побацалиих живе у јаму Голубник, крај Шурманаца, крај Чапљине, на југу Босне и Херцеговине.

      У основној школи која је постојала у Пребиловцима, усташе су поклале велики број дјеце и њихова цријева су окачили по школи, а главе су им стављали на школске клупе. О свим тим ужасима Александар Лузано, италијански војни обавјештајац је извјештавао команду у Италији.

      Након Другог свјетског рата, комунистичкевласти Југославије су скривале ове злочине, а 1961. су јаме гдје су бацани Срби, забатониране. Тек новембра 1990. године је почело откопавање тих 13 јама у којима су се налазиле кости око 4.000 српских
      лешева, које су 4. августа 1991. сахрањени у поред храма Сабора српских светитеља у Прелбиловцима.

      ПРЕТХОДНИЦА

      6. априла 1941. Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска,
      Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ после неколико дана. Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу. За поглавника је изабран Анте Павелић.

      Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Црквеи одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ. Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941.

      „Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину покрстити, а трећу трећину ћемо протерати!“

      – Миле Будак (1889-1945), усташки министар

      Мало је насеља у Босни и Херцеговини којаимају таку борну историју као Пребиловци у Херцеговини. Насеља руралног типа, као што су Пребиловци, мало је и у свијету, а да су тако страдали. Само је већа трагедија села Ладице у Чешкој. До Другог свјетског рата Пребиловци су имали преко 1000 становника рат је преживјело само 172 чељади.

      Ситуација у Пребиловцима

      Пребиловци се налазе у јужној Херцеговинина 20 км од Јадранског мора, леже на кањону лијеве обале ријеке Брегаве, у непосредној близини њеног ушћа у Неретву испод села Клепци, надомак важних саобраћајница, због чега се сматра да има важан стратешки положај. Име села је настало у Средњем вијеку, по старој српској породици Ивана Прибиловића, која се помиње у историјским списима босанског бана Стефана 1332. године. Војвода Стефан Прибиловић се 1378. године спомиње као феудалац Хумске земље.

      Данашњи назив Пребиловци су настали у 15.вијеку. Турци Османлије у ове крајеве долазе крајем 15. стољећа и ту остају до анексије Босне и Херцеговине, од Аустро-Угарске 1878. одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. У Првом свјетском рату Пребиловци су дали 18 добровољаца за војске Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе.Посље првог свјетског рата 1918. године Пребиловци постају дио Приморске бановине у Краљевини Југославији.

      Терен је брдско-крашки, са благом климом и великим бројем сунчаних дана. Веома развијено сточарство, утицало је на укупан друштвени живот Пребиловаца. Највише су се гајиле овце, краве и коњи. Говеда су гоњена на испашу у Хутово блато, а овај облик испаше се и данас одржава. Предијели су богати љековитим и медоносним биљкама.

      ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

      На Видовдан 28. јуна 1941. усташе праве покоље у западној Херцеговини када све одрасле Србе, мушкарце из села: Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, градаЧапљине и других насеља убијају.

      Само из села Видово Поље је убијено 200 српских цивила на Видовдан. Усташе су током јула 1941. довозиле Србе жељезничким вагонима из Сарајева до чапљинског села Шурманци, гдје су ихбацали у јаму Голубник, дубине 66 метара, из које нико није преживио.

      ЗЛОЧИНИ

      Спроводећи геноцидну политику поглавника Анте Павелића,усташе из села Шурманци, Међугорје и Бијаковићи, под командом Ивана Јовановића зв. Црни, опкољавају ово богато српско село Пребиловци крај Чапљине на Илиндан 2. августа 1941. године, са јасном намјером да униште све што је српско и православно на том подручију.

      У том моменту село је бројило више од 1.000 православних Срба у 120 домаћинстава. Видјевши да се у селу нешто дешава, многи мушкарци старији од 15 година су побјегли у шуме. Већ 4. августа 1941. око 11 сати жене са дјецом се враћају у село мислећи да их усташе неће дирати. Тако су усташе које је предводио Андрија Буљан из Дретеља почеле своје свирепо иживљавање над српском нејачи. Неке жртве су одмах поклане, а неке су одвели у колони до јаме Голубник, Бивоље брдо и др. Младе жене и дјевојке су највише силовали.

      Усташки зликовци су живу дјецу и жене бацали у те јаме ругајући се одозго, а жртве су падали једни преко других. Из заробљеног обруча, успјели су побећи: Јела жена Марка Екмечића, са двије дјевојчице… и Јока Екмечић, удато Јахура… и Мара жена Гојка Булута.

      Усташки зликовац Иван Јовановић зв. Црни је 8. августа 1941. у јаму Голубник бацио двије ручне бомбе, да у околним хрватским кућама не би слушали крике појединих жртава који су преживјели пад, али су имали тешке повреде, односно преломе удова или врата. Крици српских паћеника су се чули још 7 дана.

      ПОСЉЕ ЗЛОЧИНА

      Поткрај августа 1941. усташе у ово имућно српско село насељавају Хрватеи мјењају назив села у Ново Село. Хајка на преостале Србе не престаје. На локалитету Морин оток крај Брегаве, заклано је 50 Пребиловчана који су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкој јами. У селу Опилићи усташе убијају око 160 Срба, углавном мушкараца.

      Усташе су тријумфално пјевале:

      „Павелићу, шта ћемо од Срба?

      Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?’, и

      „Српске су погашене свијеће,

      Упалит’ се више никад неће“.

      Италијанска војска је убрзо окупирала западну Херцеговину и то је донекле зауставило усташке покоље над Србима који су били свакодневни. Мушкарци из Пребиловца који су успјели да преживе овај страшан геноцид, организовали су се у партизански одред, који је формиран 15. октобра 1941. смјештен дубоко у окупираној усташкој територији.

      ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

      Након рата у Пребиловцима скоро да није било жена и дјевојчица. Тако су мушкарци радили све послове. Имали су снаге да обнове куће и село, па су се чак и женили, добијали понове дјецу и давали су им имена своје раније дјеце која су убијена у августовском покољу 1941. Први ђак првакуПребиловцима је кренуо у школу тек 1956. године, а први војник – регрутје стасао 1967. године.

      Цијело ово подручије је након рата било под присмотром агената југославенске УДБ-е, који су контролисали да не би неко од Пребиловчана откопавао јаме у којима су бачени њихови најмилији. Свако ко је покретао такву акцију био је хапшен, јер је то „нарушавало братство и јединство“. Те јаме са српским жртвама су 1961. године забеторниране, а поред њих је савез партизанских бораца БиХ подигао беле гранитне стубове, као споменик, гдје је исписана порука на латиници у којој се спомиње усташки и фашистички терор, али не сва имена, број и националност жртава. Тек средном 1970-их година родбина жртава долази организовано за Илиндан и посјећивати мјеста страдања, доксвештеницима СПЦ није дозвољено држање парастоса.

      Многи усташки зликовци су остали некажњени иако се знају њихова имена. Па је тако њих 14 ухапшено, а само 6 добило смртне казне, остали су добијали по 7-8 година робије. Иван Јовановић зв. Црни је након рата побегао у околину Суботице, гдје се скривао више од 10 година, на имању породице Стјепана и Антуна Дулића, а потом код Николе Острагона.

      Тек у љето 1990. године се покреће акција за ископавање костију српских жртава у јамама на подручију Чапљине, Мостара, Лијевна, Дувна, Стоца и др. Том приликом је извађено костију од 4.000 српскх жртава са три велика стратишта из периода 1941-1945.

      Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени костурни остаци, који су 4. августа 1991. године сахрањени у крипти цркве. Парастос је тада држао Патријарх Павле. Исте године објављен је и документарни филм „Ево наше дјеце“, редитеља Здравка Шотре о мученичком страдању Срба у Пребиловцима, отварању јаме, сахрани и сведочанствима потомака.

      Почетком 1990-их година долази до распада СФР Југославије,а тако и до новог рата у Словенији, Хрватској и касније у Босни и Херцеговини. Хрватске и муслиманске сепаратистичке снаге су у љето 1991.године отпочеле наоружавање и стварање паравојних јединица на подручију БиХ. Муслимани су створили „Зелене Беретке“ и „Патриотску Лигу“, а Хрвати „Хрватско Вијеће Одбране“ и „Хрватске Ослободилачке Снаге“. Придружили су им се усташки емигранти из САД, Канаде, Аустралије, Аргентине, Парагваја и др. Хрватске неоусташе су имале за циљ успоставу,односно обнову Павелићеве НДХ.

      Почетком априла 1992. године почиње крвави рат у Босни и Херцеговини, који траје 3.5 године. У злочиначкој акцији „Чагаљ“, у којој су учествовале ратне јединице босанских Хрвата и војска Републике Хрватске,под комадом генерала Јанка Бобетка, 7. јуна 1992. нападају српска насеља на љевој обали Неретве, па тако и Пребиловце, које пале и руше до темеља. На православни храм Сабора српских светитеља је бачена велика количина експлозива, па су дијелови разбацани и 150м од цркве. Касније су херцеговачки Хрвати ту направили депонију која је тек 2002. уклоњена.
      Од предратних мјештана у Пребиловце се вратило њих 65.

  2. don_kihot каже:

    Dobro je rekao onaj Makedonac, Rusi kod nas penzionisanog ambasadora zamjene drugim pred penziju. Takva im je i politika za Balkan.

    1. Бели Орао каже:

      Ало, мартине, човек је `57-мо годиште. Читај мало.

    2. SlavenMilanov каже:

      Ех, па како би онда лупетао по порталу ?

    3. don_kihot каже:

      Jesi li ti Bugarin?

    4. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Не није. Он ти је јеебао хануму док сам ја фирцао сеју Фатиму… Србоћетници воле групњак знаш и сам.:))

    5. don_kihot каже:

      Taman za penzije.

Коментари су затворени.