Прочитај ми чланакУ "Сенкама над Балканом" имамо прилику да видимо Тонија Михајловског као једног од главних јунака - Хаџи Дамјана Арсова, вођу ВМРО, који тражи да га пред судом брани Анте Павелић.
Лик Хаџи Дамјана рађен је по угледу на Ивана Ванча Михајлова, а ово је прича о њему.
Иван – Ванчо или Ванче – Михајлов Гаврилов био је бугарски револуционар, активиста националистичко-ослободилачког покрета у Македонији, дугогодишњи вођа ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација), писац и последња крупна фигура у историји македонског ослободилачког покрета.
Чувени револуционар користио је и неколико псеудонима: Балканикус, Ратко, Брегалнишки, Брезов, Дејанов, Дорко, Македоникус, Мали, Отински, Скромни и Петар Дељан.
Ванчов успон у ВМРО
Иван Гаврилов рођен је 1896. године у Новом Селу у околини Штипа, у тадашњем Османском царству. Његов отац Михаил Мише Гаврилов и стриц Атанас били су активисти ВМРО. Српске власти убиле су му оца и старијег брата Христа Михајлова.
Ванчо је Бугарску мушку гимназију „Св. Кирил и Методиј“ у Солуну све до Другог балканског рата, а потом је прешао у српску школу у Скопљу.
Понуђена му је стипендија српског министарства просвете да студира на европском универзитету, али је он одбија и пријављује се у бугарску војску која је у то време држала под окупацијом значајан део региона. По завршетку Првог светског рата, Иван Михајлов је емигрирао у Софију и почео да студира право. Тада су га контактирали активисти ВМРО и понудили му да раде као лични секретар вође овог тајног покрета, Тодора Александрова.
Међутим, крајем августа 1924. године Тодор Александров је убијен под неразјашњеним околностима и Михајлов преузима контролу над ВМРО и постаје снажна фигура бугарске политике. Чланови ВМРО кривили су комунисте за смрт Александрова, а комунисти су тврдили да је одговорност у рукама Ивана Михајлова.
Тако је дошло до раздора у самој организацији и то је довело до неколико убистава – једно од њих је извршила и Иванова будућа супруга Мелпомена Менча Карничева. Михајлов је предводио групу млађих кадрова ВМРО који су ушли у конфликт са старијим делом организације.
Потоњи су се залагали за оружане препаде, а омладина је у плану имала флексибилнију тактику – мање терористичке ћелије које би убијале утицајне личности.
Конфликт је нарастао на борбу за вођство покрета и Михајлов је убрзо наручио убиство предводника старијих – генерала Александра Протогерова.
„Ја нисам убио Протогерова, ја сам само наредио његову ликвидацију“, касније је говорио Михајлов.
То је била варница која је покренула рат између Михајловиста и Протогеровиста. Пошто су се лоше опремљени и бројно надјачани Протогеровисти приклонили Југославији, то је умешало и Србију у овај рат унутар ВМРО и у периоду између 1922. и 1930. године погинуле су хиљаде српских званичника и сарадника.
Сарадња са фашистима и усташама и убиство краља Александра
ВМРО је имао контролу над Пиринском Македонијом (Благоевградска област, данашња Бугарска) и понашали су се као држава у држави. Користили су ту територију као своју бази за нападе на Југославију уз незваничну помоћ Бугарске, а касније и фашистичке Италије.
Тако су временом дошли и до јако блиске повезаности са хрватским усташама. Активисти ВМРО извршили су бројне атентате, укључујући и убиство краља Александра И Карађорђевића и француског шефа дипломатије Луја Бартуа.
Сам Михајлов је одабрао Величка Керина, Бугарина који је извршавао смртне казне, да буде његова узданица. Величко, звани Владе, добио је надимак Черноземски – јер је оне које је ВМРО осудио на смрт он предавао „черној земљи“.
Вођа хрватског усташког покрета Анте Павелић одлучио је да организује атентат на краља, а за помоћ се обратио Ванчу Михајлову. Тако је Павелић упознао Черноземског који је извршио атентат и од последица рањавања преминуо у канцеларији француске службе безбедности.
Черноземски је био стављен на разполагање Павелићу и Хрватима за било какву активност против Југославије, свакако у границама заједничке борбе за ослобођење наших народа из канџа Београда. Краљ Александар био је један од тих циљева. […] Уништавање Југославије била је жестока жеља свих народа који су јој били нелегално анексирани, осим Срба – рекао је Ванчо Михајлов у интервјуу 1990. године.
Бег од правде и од Георги Димитрова
Након убиства краља Александра Иван Ванчо Михајлов живео је у Турској, Пољској и Мађарској, а скрасио се у Загребу и то у периоду НДХ, уживајући Павелићево гостопримство у Загребу. Године 1943. Михајлов је инкогнито отишао у Немачку где се састао са Хитлером, Химлером и још неколико лидера нацистичке Немачке.
Судећи по доступним информацијама, Михајлов је тада добио „амин“ да окупи три батаљона добровољаца који би добили немачко наоружање и који би били под командом Хајнриха Химлера. Међутим, како није успео да придобије подршку локалаца, Ванчо је мораода одбије понуду да води независну марионетску државу.
Године 1944. Михајлов је отишао у Италију јер је бугарски комунистички лидер Георги Димитров наручио његово убиство. Нови режими у Бугарској, Југославији и Грчкој прогонили су ВМРО и његове следбенике као издајнике и фашисте.
У егзилу је написао прегршт брошура и неколико књига, а негде се појављује и информација да је био запослен на Радио Ватикану. Мало пре смрти дао је први и последњи интервју после атентата на Карађорђевића. Умро је 1990. у 94. години живота, свега годину дана пре проглашења македонске независности.
Сахрањен је у Риму.
Неки га памте као издајника, неки као хероја, а име Ванча Михајлова носе бројне улице по бугарским градовима. Чак се и на обали Јужних Шетландских острва на Антарктику налази стеновито узвишење Ратков брежуљак – по једном од Михајловљевих псеудонима.
