Недавно је усвојен нови закон о основама система образовања, који наставља системско разарање нашег школства. Какво је законодавство у питању, показао је професор др Александар Липковски, математичар и вишегодишњи председник Националног просветног савета, који је својевремено дао интервју потписнику ових редова: “Времена и странке на власти се мењају, али намере Светске банке и Џорџа Сороса остају исте.

КАКО РАЗАРАЈУ?

Недавно је усвојен нови закон о основама система образовања, који наставља системско разарање нашег школства. Какво је законодавство у питању, показао је професор др Александар Липковски, математичар и вишегодишњи председник Националног просветног савета, који је својевремено дао интервју потписнику ових редова: “Времена и странке на власти се мењају, али намере Светске банке и Џорџа Сороса остају исте. Основна намера је снижавање просечног образовног нивоа у српском народу, контрола и промена историје, „протестантско преумљење“ народа и стварање послушне и квалитетне радне снаге која не пита и не мисли, већ само ради, а у слободно време гледа ТВ.“(1)

По Липковском, „нови закон од министра прави диктатора просвете: он одлучује о свему, о наставним стандардима, плановима и програмима, о уџбеницима, итд. Он може казнити завод задужен за израду програмских докумената и његовог директора ако не ураде посао онако како он тражи. Он може формирати своју комисију која ће тај посао урадити „како Он заповеда“. Он може тражити смену директора Завода и разрешење чланова Савета. Он бира директоре свих државних школа.

Како се из наведеног види, ради се о страховитој, недопустивој и страшно опасној централизацији веома осетљивог просветног посла. Оваква централизација није у Србији никада постојала! Чак и у време морално-политичке подобности водило се рачуна о мишљењу стручне јавности, а наставне програме су правили широко познати и друштвено признати стручњаци. Национални просветни савет у визији Младена Шарчевића не треба ни да постоји и да без потребе троши ионако мала просветна средства. Треба га укинути и уштедети буџетска средства, о чему углавном и брине данашњи министар просвете.“(1)

КАКО ВАРАЈУ?

„Генијални“ ум Србије, каудиљо Александар Вучић, донео је, по налогу својих ММФ господара, одлуку да србску школу додатно урнише увођењем тзв. „дуалног образовања“, које је суштински исто што и тзв. „усмерено образовање“ покојног титоистичког идеолога Стипе Шувара. О чему је реч, опет говори професор др Александар Липковски: “Последњих годину дана се из врха српске власти стално прича о дуалном образовању као о чаробном штапићу за српску привреду и просвету. Старије генерације се свакако сећају школа ученика у привреди – ШУП – некадашњег „дуалног образовања“. Кад је било привреде, било је потребе за мајсторима и шегртима, па је било и шегртских и мајсторских школа.

Ако погледамо у којим је европским државама популаран систем дуалног образовања, видимо све високоразвијене богате индустријске земље: Немачка, Швајцарска, Белгија. Нису ове земље богате зато што имају дуално образовање, већ имају дуално образовање зато што су богате због развијене индустрије. А где је ту Србија? Како правити мајсторске тј. „дуалне“ школе ако нема привреде? Како стара пословица каже, једна ласта – Бошова фабрика у Пећинцима – не чини пролеће. У протеклих годину ипо дана, Национални просветни савет је расправљао о неколико веома уско оријентисаних огледних дуалних програма средњег стручног образовања и одбио их.

Главни разлог био је мањкав општеобразовни део програма, на пример историја се завршавала са Првим светским ратом. Убедљив додатни разлог представљали су проблеми у реализацији партнерства између школе и приватног предузетника. Један власник даје стипендије и школа креће са огледним профилом. Затим фирма мења власника, нови нема разумевање за школу и ђаке, и огледни профил пропада. Посебна је прича када предузетник попуни сва њему потребна радна места. И у том случају огледни профил нестаје. Понуђени законски оквир – Нацрт закона о дуалном образовању – је крајње незадовољавајући. Очигледно је да се овој врсти партнерства мора дати чвршћи законски оквир који би спречавао да деца која се школују у овим школама буду јефтина радна снага за послодавца који на крају нема обавезу да их запосли. Много је боље имати шире стручне профиле, који омогућују свршеним ђацима лакшу промену професионалне оријентације.“(1)

Наравно, овде нико не мисли о ђацима. Ради се по налозима газда глобализма, којима је Србија потребна само као извор јефтине радне снаге, и ништа више.

КАКО ЛАЖУ?

Властодршцима није им било доста што су донели накаредне просветне законе, него и вређају просветаре. Ана Брнабић, ЛГБТ пропагандисткиња која је у Србију доведена као у Конго да испуњава наредбе неолибералних господара, и која прима паре да би уништила оно мало суверенитета што га је у овој напаћеној земљи остало после њених претходника, ударила је на просветне раднике називајући их нерадницима, тврдећи да „наставници читају новине на часу“, имају „зимски распуст месец дана, а летњи три или два и по месеца“ или да „раде по два-три сата дневно”. Запретила је да ће одвојити раднике од нерадника у складу с резултатима на школским такмичењима, као да су такмичења једини део посла просветара, који имају за циљ, између осталог, не само да образују, него и да васпитавају своје ученике. Такмичења су само један сегмент њиховог рада.

Милан Јевтић, који се у Унији синдиката просветних радника Србије бави питањем реформе школства, указао је, у отвореном писму Ани Брнабић да њено вређање просветара није случајни инцидент, него намерно искривљавање чињеница. Народ се хушка против учитеља причом да делатници у образовању имају огромне распусте и ништа не раде. Тиме се скреће пажња са чињеница да се Србија претвара у колонију чијим припадницима неће бити дозвољено да буду образовани. Јевтић пише Ани Брнабић:„Подилажење оном најгорем и најнеобразованијем делу популације наставили сте лицитирајући дужином трајања нечега што сте назвали „наставничким распустом“. Обавестићемо Вас, наставници немају распуст, када то већ није стигао да Вам каже министар просвете заузет пословима у својој приватној школи, униформисањем ученика, постављањем и смењивањем директора по Србији и ловом на ракуне.

Елем, наставници, стручни сарадници и васпитачи у школама, предшколским установама и домовима ученика, добијају решења о структури и врсти послова у оквиру 40-то часовне радне недеље, као и решење директора о годишњем одмору које се издаје у складу са одредбама Закона о реду, баш као и остали запослени у Републици Србији. Забринути смо и то веома, због начина на који ће се извршити диференцијација плата између „радника и нерадника“. Према одредбама Закона о запосленим у јавним службама (од кога, како кажете, не одустајете), тај посао ће обавити директори школа. По новоусвојеном Закону о основама система образовања и васпитања они се бирају на начин у коме је остављен огроман простор да то буде по страначком кључу. Ми, на нашу жалост, већ унапред наслућујемо кошмар у коме ћа наш рад вредновати тако постављени директори. На основу „већ виђеног“ можемо и знати како и по којим критеријумима ће бити одређивана вредност и квалитет нашег рада.“(2)

После овог отвореног писма, министар просвете Младен Шарчевић издао је једно немушто саопштење, у коме покушава да не увреди просветаре, али и да заштити премијерку. Остаје, међутим, чињеница да неолибералним капиталистима и њиховим слугама смета школство које изграђује целовите личности, и да образовање треба да се претвори у обуку за шрафчиће великог механизма. Зато је Ана Брнабић вређала просветне раднике наговештавајући им ће они, ускоро, постати непотребни у глобалном селу које се роботизује и у коме ће човек бити сувишан, јер ће га појести прича о профиту.

КАКО КРАДУ?

Велики штрајк просветних радника је, својевремено, завршен потписивањем Споразума о решавању спорних питања, између Владе РС, са једне стране (Закључак Владе и потписи два министра, Срђана Вербићa и Кори Удовички) и четири репрезентативна синдиката са друге стране, у два наврата, фебруара и априла 2015. године. Унија СПРС је на неиспуњени договор подсетила Владу РС и Министарство просвете, науке и технолошког развоја на скуповима испред Владе РС 17. марта и 28. септембра 2017. године као и штрајковима 31. марта 2017. године и 1. септембра 2017. године. А ево речуна о томе колико је просветарима узето, а колико им је враћено ( рачун испоставио Владимир Аџић, један од чланова руководства Уније просветних радника Србије).

УМАЊЕНО:

13 месеци x 4.000,00 = 52.000,00 (децембар 2014. и 2015. година)

12 месеци х 2.500,00 = 30.000,00 (2016. година)

ВРАЋЕНО:

После штрајка 28.октобра 2015.године, исплаћено је 7.000,00 динара једнократно свима;

Децембар 2015. године 4% увећање на већ смањену плату што износи 3,6% враћања одузетог;

Децембар 2016. године 6% увећање већ умањених плата из 2014. што сада укупно износи 9,2% враћања одузетог;

Децембар 2017. године, по најави председнице Владе, плате у просвети биће увећане за 10%;

Из овога можемо закључити да ће плате у просвети у односу на новембар 2014. године бити увећане за 9,1376% (90% х 1,04 х 1,06 х 1,10 – 100%). Међутим, морамо истаћи да је инфлација за 2015. годину-1,5%, за 2016. годину- 1,6%, до септембра 2017. 2,8% са очекивањем до краја године да то буде од 4,5 – 5,5%. Долазимо до закључка да ће укупна инфлација за ове три године бити од 7,6% – 8,6%, па се после најављеног увећања од 10% може говорити о реалном повећању (у зависности од крајње инфлације у 2017. години) од 0,5376 – 1,5376%.

Сваком просветном раднику је за ове три године одузето најмање око 90.000,00 динара (око 750 евра), а са порезима око 150.000,00 динара (око 1.250,00 евра).

Просечна плата у Републици Србији за септембар месец 2017. године износи 47.220,00 динара, а просечна плата у образовању за исти месец износи 41.346,00 динара, док је потрошачка корпа за септембар 2017. год. 67.117,00 динара па за њу треба 1,42 плате (републичког просека) или 1,62 плате (просека у просвети).

То је, по Владимир Аџићу, још један од показатеља у каквом се материјалном положају налази просвета с обзиром да у њој ради 69,4% запослених са високом стручном спремом. Пошто је најава председнице Владе да ће повећање од 10% бити и за остале кориснике буџета то ће просвету довести у још неповољнији положај јер ће просветаре још више удаљити у односу на остале кориснике буџета а републички просек ће бити за просветаре недостижан. (3)

Већ поменути Александар Липковски истиче какво је реално стање кад је у питању финансирање образовања: “Удео средстава за просвету у БДП-у је једно од најважнијих мерила колико је држави до просвете стало. По извештају Европске комисије, у 2013. години је у Словенији и на Кипру тај удео био 6,5%, у Хрватској 5,3%, у Словачкој 5,0%, у Мађарској 4,7%, у Грчкој 4,5%. А у јадној Србији је само 3%. Министар изјављује да нема пара за повећање средстава за просвету онако како је зацртано у државној Стратегији развоја образовања до 2020. године, где је предвиђено годишње повећање од 0,5% до жељених 5,5-6%. Нема новца чак ни за исплату награде, обећане просветним радницима још пре више од годину дана. Обећање – лудом радовање, каже наш народ. Да ли смо сви луди?“(1)

ЗА КОГА ИМА ПАРА?

Липковски је огорчен: “Плате просветних радника су, ево, испод просечне зараде. Али зато држава Србија има новца за мигранте. Читамо о хиљадама мигрантске деце која су од ове јесени уписана у наше школе: страни држављанин и лице без држављанства уписују се у школу и остварују право на образовање и васпитање под истим условима као и држављани Републике Србије. За децу и ученике уписане на тај начин школа организује учење језика, припрему за наставу и допунску наставу. Када нам из Немачке буду враћали авганистанске избеглице, ми ћемо им бесплатно обезбедити учење српског језика и уписати их бесплатно и у средњу школу?

А можда ћемо обезбедити и наставу паштунског језика, ко зна? Такву бригу за избеглице може и треба да показује богата земља као Немачка или Шведска. А ми нисмо умели да обезбедимо ни сопствени народ избегао из Хрватске или „расељен“ са Косова и Метохије. Нема бесплатних уџбеника нити топлог оброка за хиљаде сиромашне српске деце широм Србије. А и многе школске зграде су у јадном стању.“(1)

Каудиљо Вучић више мисли о мигрантима које прима по налогу Брисела него о нашој деци, које је, ионако, све мање.

ШТА НАМ ОСТАЈЕ?

Остала нам је само борба, борба и борба. Пре свега, борба за знање о томе шта се збива и какви су циљеви реформатора, а одмах затим и борба да се систем промени и врати у стање у коме може да функционише. А борба неће бити лака, и можда ће они који бране школу од неолибералних уништитеља бити поражени. Али, како рече Сирано де Бержерак: “Са надом у успех никад се не бије: не, узалуд кад је, много је дивније!“ Јер, доћи ће нова поколења, која ће знати за шта смо се ми борили, и која ће умети да обнове оно што заслужује обнову. Предраг Драгић Кијук је говорио да у Србији треба сачувати 5% нормалних, незгрбљених и непропузалих, да би имао ко да почне из почетка кад се промене светско – историјске околности. То је, у овом тренутку, задатак достојан сваког труда.

УПУТНИЦЕ (МРЕЖИ ПРИСТУПЉЕНО 30.10.2017)

1. borbazaveru.info/content/view/10006/33/
2. www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=23074&Itemid=1
3. www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=23082&Itemid=1

Извор: fsksrb.ru

Ознаке: Aна Брнабић, Александар Вучић, анализа, Владимир Димитријевић, просветни закон, разарање образовања