Прочитај ми чланакПитање краја Дејтона, његове максималне искориштености или његових преосталих могућности губи прву позицију на дневном реду Балкана у корист питања да ли је Босна могућа држава.
Дејтонски споразум о обустави борбених дејстава у Босни и Херцеговини усаглашен је 21. новембра 1995. године на америчкој војној бази у Дејтону (Охајо), а у децембру исте године коначно је уобличен у Паризу. Споразум су припремили Американци после војне операције НАТО-а против Срба у Босни.
Дејтонски споразум, као међународни мировни уговор, нема рок трајања јер мир представља ултимативни приоритет Уједињених нација. Стручњаци за међународно право углавном тврде да за Споразум нема објективне правне опасности и да је то један класичан и јако добар мировни споразум. Интелигенција блиска странкама-заштитницама бошњачких и хрватских интереса Дејтон је већ сахранила, а такво разумијевање БиХ није страно ни страним аналитичарима суштине и прилика у БиХ.
Курт Басинер, аналитичар у Савјету за политику демократизације, препознаје да су у БиХ још на снази правила из Дејтонског споразума, али указује на то да се Споразум не проводи, па заговара присуство високог представника и ЕУФОР-а све док је у БиХ на снази Устав из Дејтона.
„Морам да додам да обоје (високи представник и ЕУФОР) морају да буду кредибилни; а сада није ниједно. Нажалост, размишљање већег дијела међународне заједнице је да ове институције могу бити укинуте без уставне реформе. То је суштински нелогично – ради се о механизмима за провођење Дејтона,“ објаснио је Басинер.
Дејтонски мировни споразум, с чим се у потпуности слаже врховни тумач, прописује државу два ентитета и три конститутивна народа, од којих један хоће ентитет који нема, други да му ентитет постане држава, а трећи државу – без ентитета. Ништа од наведеног није могуће у оквирима Мировног споразума: ни унитарна централизована БиХ, ни хрватски ентитет, ни институционална аутономија Хрвата, ни Република Српска као самостална држава.
Ниједан (конститутивни) народ у БиХ не може добити шта жели без распакивања Анекса 4 Дејтонског мировног споразума, а распакивање може значити да изгуби и ово што има сада. Оно што грађани у БиХ, регион и свет имају сада је држава на путу ка Европској унији која једва функционише, чак и уколико се по страни ставе квалификације о нефункционалној држави из комуникацијских акционих планова странака из Федерације и Републике Српске. Тако се двадесет година од краја рата и потписивања мира будућност на простору БиХ види или у одласку међународне заједнице и препуштању реформе Устава домаћим политичарима или у ажурираној верзији и новој међународној конференцији радног наслова „Дејтон 2.0“.
Питање краја Дејтона, његове максималне искориштености или његових преосталих могућности губи прву позицију на дневном реду Балкана у корист питања да ли је Босна могућа држава. Понашање међународне заједнице према БиХ усљед све гласнијих опомена да је „Босна пред распадом“ (чак и из пера неких који су након година посматрања и анализирања затворили поглавље БиХ и преселили се у Приштину да посматрају један „једноставнији“ историјски процес) могло би се објаснити чекањем да се десе неки нови Срби, нови Хрвати и нови Бошњаци који ће направити неки нови, сасвим савршен Устав за сасвим савршену државу.
Такви се тренутно не назиру на политичкој сцени (упркос нешто измијењеном приступу нових учесника у власти на бх нивоу из Републике Српске), а сасвим сигурно их данас не одгајају генерације којим је рат први рационалан додир с друштвеном стварношћу; измјену „генетског“ кода етничких група неће дочекати данашњи медијатори и учесници, а у причу о заједничким економским и свакодневним животним интересима не вјерују ни најпосвећенији професионални руководиоци пројеката помирења, ни они што у оваквој БиХ једва преживљавају. А посебно не они.
Изетбеговић, Милошевић и Туђман лакше су се договорили да потпишу мир него што данашњи политичари у БиХ успијевају да га очувају и на његовим темељима граде будућност БиХ. Није нереално да би се и данас лакше договарали да су живи, јер они су пробали рат и ниједан од њих у њему није успио да побиједи, што је Босни и Херцеговини обезбиједило један солидан мировни споразум, с нешто мање солидним, али коректним Уставом за једну могућу државу на једином простору у Европи на којем није завршен процес националног освјештења.
С друге стране, неријешеност националних питања сугерише да су актуелни политичари, који су ментално баждарени и прилагођени на присуство међународне заједнице и метод „мркве и штапа“ једино што БиХ дијели од новог оружаног сукоба – они знају до које мјере могу и шта могу да очекују ако пређу границу. Неки нови Срби, Хрвати и Бошњаци можда неће разумјети досадашње идеје о БиХ, посебно ону о Србима и Хрватима као таоцима неспремности Европе да у комшилуку (или још горе, у свом дворишту) има још једну исламску државу, коју је први пут шапатом поставио један озбиљан и признат професор међународног права, за којег урбана легенда каже да је – идејни творац Оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.
Нема наговјештаја да било ко може распетјати Гордијев чвор у БиХ. Али није распетљан ни онај у Гордијуму. Мит каже да је пресјечен једним потезом.
