Прочитај ми чланакУ тренутку када је штампана прва књига у Београду, средином XVI века, град се већ више од три деценије налазио у саставу Османског царства, под владавином султана Сулејмана II Величанственог, који је Београд освојио 29. августа 1521.
У овом периоду турске владавине, Београд постаје један од најпрометнијих градова европског дела Османског царства у коме се преплитало неколико главних копнених и речних путева. Поред домаћих Срба, досељеника из Босне и Херцеговине, Дубровчана, Турака, Грка, Јевреја, Јермена и Мађара, који су тада, поред Османлија, сачињавали његово стално становништво, у Београд су са својом робом долазили и Арапи, Персијанци, Татари, као и многи други трговци са истока. Град је нагло мењао свој изглед, добијајући одлике насеља оријенталног типа.
Штампање књига на српскословенском језику
Обнављању Пећке патријаршије (1557) претходило је више од пола века искуства у штампању књига на српскословенском језику. Прву српску штампарију, односно другу у ћириличном штампарству уопште, основао је на Цетињу 1493. године зетски војвода Ђурађ Црнојевић, опремом допремљеном из Венеције, тада водећег штампарског центра Европе. Рад штампарије прекинут је турском најездом.
Након Цетиња, на иницијативу Божидара Горажданина, вероватно милешевског монаха, 1519. је основана штампарија у манастиру Св. Ђорђа код Горажда. Радила је до 1523, а готово истовремено с Горажданском, у Венецији је 1519. Подгоричанин Божидар Вуковић основао најдуговечнију српскословенску штампарију. У њој су, с већим прекидима у раду и променама власника, штампане српскословенске књиге све до 1597. године.
Истовремено, али под неупоредиво тежим условима, у српским земљама су штампарије осниване при манастирима. Оне су се под теретом немаштине и притиском турске власти, брзо гасиле.
Књиге су штампане у Рујну (1536/37), Грачаници (1538/39), Милешеви, у два наврата (1544–1546. и 1557), и Мркшиној цркви (1562–1566). Поред њих, основане су и две штампарије у градовима, у световним срединама, у Београду (1552) и Скадру (1563).
Занимљиво је да Пећка патријаршија под својим патронатом није основала ни једну штампарију, ако се изузме усамљен и скроман покушај обнове милешевске штампарије 1557. године. Очигледно је да је уместо штампи, која је била исувише скупа, велики подстицај даван преписивачкој делатности. Тако се испоставило да су две књиге које је издао штампар Београдског четворојеванђеља, јеромонах Мардарије у Мркшиној цркви, биле задуго и последње које су штампане у српским земљама. Проћи ће скоро три века до наставка штампања књига на српском тлу, сада у Кнежевини Србији, 1831.
Јеромонах Мардарије је руководио целокупним послом штампања Београдског четворојеванђеља
Све што се поуздано зна о Београдском четворојеванђељу, околностима под којима је издато, издавачима, штампару, времену и месту штампања, може се прочитати у поговору и колофону, који обухватају последња два листа у књизи.
Из поговора се сазнаје да је прву београдску штампарију основао, средином 16. века, у својој кући, кнез Радиша Дмитровић. Дмитровић није штедео од свог имања док није излио штампарска слова, што је вероватно урађено у самом Београду. Међутим, он није стигао да заврши започету књигу, пошто је у међувремену умро.
Његов посао је преузео Тројан Гундулић „из великог града Дубровника“, насељен у београдској трговачкој колонији Дубровчана. На основу сачуване архивске грађе о Гундулићу, може се тврдити да се бавио трговином књигама и стога био, у тадашњим околностима, предодређен да постане и њихов творац.
У делу поговора Београдског четворојеванђеља који говори о Гундулићу наводи се да је после смрти Дмитровића био „понужден“, те је штампарију пренео у своју кућу. Занимљиво је и да београдска штампарија није настала под окриљем Српске православне цркве, у манастиру, већ у граду, у световној средини.
Трећа личност која се помиње у поговору Београдског четворојеванђеља је „грешни, много окајани и последњи међу монасима, јеромонах Мардарије из манастира званог Мркшина црква“.
Не зна се поуздано где је јеромонах Мардарије овладао штампарском вештином. Постоји претпоставка да је учио занат у првој милешевској штампарији, између 1544. и 1546. године.
Колико је познато, Београдско четворојеванђеље је његова прва књига и уједно његов најбољи рад. Јеромонах Мардарије је руководио целокупним послом штампања Београдског четворојеванђеља. Његово учешће било је много сложеније него што се данас подразумева под уопштеним термином штампар. Он је у исто време био и редактор, технички уредник, приређивач и коректор овог издања.
Према наводима из колофона, Београдско четворојеванђеље је завршено 4. августа 1552. (година је означена бројевима на византијски начин – 7060) у Београду.
„Тада је источним земљама владао велики амир султан Сулејман“, наравно, у питању је Сулејман ИИ Величанствени. То је била једина књига штампана у београдској штампарији.
Београдско четворојеванђеље је штампано на папиру, у фолио формату, крупним ћириличним словима на српскословенском књижевном језику, двобојном, црвено-црном штампом, с очигледном намером да буде репрезентативна литургијска књига.
У њему су у низу изложена четири канонска јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Јеванђеље је најзначајнија хришћанска књига, у којој се проповеда живот, учења и дела Исуса Христа, као и његово страдање и васкрсење. Испред сваког од јеванђеља се налази списак глава и предговор. Иза јеванђељских текстова, на последњих двадесет пет страница, налазе се упутства о читању појединих јеванђеља у току године, преглед васкрсних јеванђеља, месецослов од 1. септембра до 31. августа, попис зачела јеванђеља за разне потребе и службе појединим светитељима и упутство за читање васкрсних јеванђеља по гласовима.
Потребно је нагласити да је Београд био једини град на Балканском полуострву који је у 16. веку имао штампарију у којој су штампане књиге на српскословенском језику, ако се изузме Скадар, чија је штампарија настала као нека врста проширене делатности Вуковићеве млетачке штампарије.
Поред тога, на Балкану су до тада постојале још само две штампарије у градовима уопште. Обе су штампале књиге на глагољици, и обе су биле на приморју, у Сењу, у два наврата (1494–1496. и 1507–1508), и Ријеци (1530–1531). Од Београдског четворојеванђеља је заправо почело штампање књига у Београду, које је настављено тек са обнављањем српске државности у 19. веку, у Кнежевини Србији.
Колико је до сада познато, сачувано је четрдесетак примерака Београдског четворојеванђеља. У Београду се, поред примерка Библиотеке града Београда, чува још тринаест примерака прве књиге штампане у Београду.
