Прочитај ми чланакНаш једини нобеловац Иво Андрић умро је пре 42 године, а ни данас не знамо многе важне детаље из његовог живота, попут оног да је поклонио целокупан износ (данашњих око милион евра) Нобелове награде.
Наиме, Иво Андрић је добио Новелову награду за књижевност 1961, када је имао 69 година. Награда се, као и данас, састојала од три дела: медаље (на аверсу су име и лик Алфреда Нобела, а на реверсу добитниково име и година), дипломе, уникатне за сваког добитника, коју ручно осликава сликар са мотивима добитниковог рада (Андрићева има мост, заставу и ликове из његове књижевности) и новчаног дела од око милион евра.
„Андрић је целокупну суму донирао Босни за изградњу библиотека и за куповину књига. Вероватно због познавања менталитета народа, најпре је донирао половину новца, након чега је тражио извештаје о начину трошења пара, а онда је донирао и други део“, пише Марина Миљковић Дабић, ауторка текста на порталу Круг.
„Износ Нобелове награде био је 250.232,88 шведских круна. Андрић је целокупни износ Нобелове награде из два дела поклонио Републичком фонду за унапређење библиотекарства Босне и Херцеговине. Седамнаестог маја 1962. године поклања прву половину износа Нобелове награде (18.102.859 динара). Други део (19.000.000 динара) поклонио је 8. априла 1965. године. И новчани износ награде АВНОЈ-а из 1967. године и Двадесетседмојулску награду из 1970. године писац је дао такође за развој библиотекарства Босне и Херцеговине“ (фрагмент из књиге Жанете Ђукић Перишић, Писац и прича: стваралачка биографија Иве Андрића, Академска књига, Нови Сад, 2012, стр. 493)
Још један занимљив детаљ из Музеја Иве Андрића, који се налази у стану на Андрићевом венцу 8, где је провео последњих 17 година свог живота (1958-1975), везан је за његову радну собу. У њу није пуштао никога од гостију. Данас изгледа баш онако како ју је оставио када је последњи пут изашао из ње.
„Сто са десне стране собе, на зиду насупрот прозору служио је за писање, а други сто – најближи балконским вратима која гледају на Пионирски парк и на Народну скупштину – за дневну коресподенцију. Три зида радне собе, такође су прекривена књигама из Андрићеве библиотеке. Ту је и стари телевизор, још из доба када је ‘Електронска индустрија’ из Ниша почела да производи тв пријемнике. Андрић је, наиме, био једна од петнаестак значајнијих личности које су телевизоре добиле на поклон. Ипак, он телевизијом као медијем апсолутно није био импресиониран, а фотељу која се у тој соби налазила, за гледање ТВ програма користила је, углавном, његова супруга. Друга фотеља, она у којој је седео Андрић, била је постављена тако да је онај који седи у њој ТВ пријемнику окренут – леђима“, пише, између осталог, Марина Миљковић Дабић у опису Андрићевог музеја на порталу Круг.
