Прочитај ми чланакНе смеју се званични подаци Института "Батут" подвести под категорију: "Међу стручњацима се може чути и другачије мишљење"
Дирљива је судбина људи оболелих и умрлих од рака. Човек мора да саучествује са њиховом патњом, без обзира на узроке који су до ње довели.
Поштујем и енергију коју улаже адвокат Срђан Алексић не би ли појаву рака повезао са осиромашеним уранијумом.
Недавно бесмо позвани да сучелимо мишљења у једном телевизијском дуелу, а растадосмо се срдачно, као пријатељи. Он је свестан тешкоћа доказивања узрочно-последичних механизама иза којих не стоји наука, али рече да му је циљ да помогне својим земљацима с југа Србије, макар да им, у име гриже савести, неко из НАТО земаља плати трошкове лечења. Налазим да је такав напор племенит, па му обећах и своју помоћ.
Но, размотримо чињенице, посебно у односу на преобојеност коју им даде новинарка Зорица Миладиновић.
Прво, не сећам се да сам, бар у ближој прошлости, било шта „оценио“, а поготову „казао“ за „наш лист“. Препознајем, међутим, ставове из неких својих давних чланака. Не правим питање – допуштам да је то новинарска слобода, мада је једно реаговати у овом времену, а сасвим различито у одмаклој прошлости. Ја остајем при ономе што сам тада писао, али принципијелно указујем да је спорно такво стапање временских планова.
Друго, недозвољено је заводити читаоце тврдњом да се „алармантни подаци о оболевању становништва Србије не могу приоритетно везивати за осиромашени уранијум“. Подједнако коректна била би констатација да се, рецимо, „алармантни подаци о нестанку деце не могу приоритетно везивати за вртиће“. Какви су то „алармантни подаци“ за које не зна ниједан одговоран стручњак?
Треће, такође је недопустиво закључити, у контексту везаном за рак, да „на повећано оболевање утич(е) стрес“. С једне стране, у Србији нема таквог повећања, бар када се поштено рачуна ризик (опет, манипулација подацима!), а с друге стране, стрес утиче на појаву инфаркта, али никако и рака!
Четврто, не смеју се званични подаци Института „Батут“ подвести под категорију: „Међу стручњацима се може чути и другачије мишљење“. Чак и најзадртији теоретичари завере оклевају да јавно доведу у питање наше једине веродостојне податке!
Пето, када се полази од „евидентног пораста оболевања од карцинома на овим просторима“, морају се пружити докази зашто такву „истину“ негирају компетентни стручњаци.
Шесто, новинар који се бави раком морао би да разуме разлику између карцинома и канцера. Група болести коју има у виду у великој мери обухвата леукемије и лимфоме.
Седмо, још једна заблуда која се намеће читаоцима јесте да је осиромашени уранијум бацан „највише јужно од Јагодине“. С једне стране, импликује се да га је било и северно од Јагодине (нетачно!), а с друге стране, да су од бомби с таквим пуњењем страдали, рецимо, Ћуприја и Параћин. По истој склоности ка поштовању чињеница, могло је да се напише и „јужно од Хоргоша“, али је једина истина да је тим бомбама гађан само рубни део према КиМ у Пчињском округу.
Осмо, не треба сумњати да су ветеринари „забележили рађање телета с две главе или прасића с две главе и више ногу“. Ради потпуности информације, ваљало би проверити да ли такве феномене уочавају ветеринари у Хрватској или Мађарској. Посебно је важно проверити да ли има разлике у учесталости ових аномалија.
Девето, импресиван је податак да се у Врању дневно „региструју по два пацијента оболела од карцинома“. Утисак бледи ако се дода да у Лесковцу, Крагујевцу или Пловдиву свакодневно бележе исти или већи број особа с том дијагнозом.
Десето, по истој логици, податак да у Пчињском округу „око шест хиљада људи болује од те болести“ добија смисао тек ако се наведе колики би био очекивани број оболелих (вероватно приближно исти) у тој популацији.
Једанаесто, бизарно је игнорисати податке Института „Батут“ (осим у антрфилеу), а наметати као откровење „сазнања“ невладине организације Друштво Србије за борбу против рака. С једне стране, не ради се о подацима тог удружења грађана (чланови његове управе се ограђују), већ само њеног председника, који кривотвори податке „Батута“ (Друштво не располаже својим подацима). С друге стране, Скупштина Српског лекарског друштва је осудила „креативно“ понашање председника Друштва, а исто се спрема да учини и Лекарска комора Србије.
Дванаесто, тачно је да се у Србији рак (не карцином!) „појављује 2,5 пута више од светског просека“, али је новооболелих од, рецимо, урођеног ишчашења кука бар толико пута мање од просека у свету. Објашњење је једноставно: рак је превасходно болест старих, али ако се рачуна на научно једино исправан начин, ризик оболевања и умирања од рака је у Србији последњих година мањи него раније.
Останимо на броју 12.
Епидемиолог Зоран Радовановић: ММР вакцина није узрок аутизма
Епидемиолог Зоран Радовановић изјавио је да држава не би смела да подлегне притисцима антивакцинацијског лобија и прогласи вакцинацију необавезном.
Радовановић је за Политику рекао да свугде у свету постоји притисак да се вакцинација спроведе и као пример навео да у Немачкој обданиште мора да плати казну од 2.500 евра уколико је примило невакцинисано дете, док се у Аустралији губи право на дечији додатак ако се дете не вакцинише.
Он је истакао да деца која нису вакцинисана могу да угрозе другу.
„Нека деца не могу да приме вакцину због ослабљеног имунолошког система и могућих компликација, рецимо, деца која болују од леукемије ослобођена су вакцинације и друштво има обевезу да их заштити. Такође постоје и они код којих се вакцина не прими“, навео је Радовановић.
Он је казао да су они који приме једну дозу вакцине ММР заштићени 10 до 15 година, док они који приме и другу дозу вакцине имају вишедеценијску заштиту, вероватно и доживотну.
Радовановић је рекао и да је најважније питање ко је родитељима рекао да су аутизам и ММР вакцина повезани.
Према његовим речима, постоје разне заблуде које се пласирају, а на настанак аутизма утичу фактори средине у раној трудноћи, као и наследни фактори.
Аутор је професор универзитета, епидемиолог
