Прочитај ми чланакУ последње време све више примећујем како у Србији узима маха једна занимљива (друштвено-политичка) појава. Појава коју најбоље могу да опишем у две речи: „обмањивање јавности„. Феномен лажног извештавања и пласирања дезинформација постао је толико популаран да га увелико користе разне унутрашње структуре, биле оне (евроатлантски оријентисани) део државне политике или део (прозападног) невладиног сектора. Њихов циљ је да утичу на формирање „пожељног“ јавног расположења и са њиховим интересима компатибилне политичке климе у српском друштву.
Међу таквим примерима медијског обмањивања желим посебно да издвојим оне покушаје који за циљ имају да убеде српску јавност у „неопходност и апсолутну исправност“ европског пута наше државе.
Однос према ЕУ је сегмент спољне политике ове државе који задире директно у саму срж њеног суверенитета, има озбиљне репрекусије на пољу заштите њених државних интереса и пресудне импликације на животе њених грађана. Због тога је од круцијалне важности да грађани имају прилику да се укључе у процес дефинисања тог односа, а condicio sine qua non таквог друштвеног дискурза је да се на транспарентан, истинит и ефикасан начин информишу о свим последицама даљег кретања ка ЕУ.
У том контексту недопустиво је да се (и то мимо очигледне чињенице да је према истраживањима јавног мњења велика већина грађана против политике уласка у ЕУ по сваку цену) фаворизује искључиво мишљење оних који европски пут Србије представљају малтене као „свету дужност“ сваке власти, а њеним грађанима (као једину прихватљиву) намећу слику о ЕУ као гаранту српског суверенитета, спаситељу српске државе и мотору српске економије, одузимајући им при том право на властито критичко мишљење.
Разноразни штампани и електронски медији другосрбијанског политичког пола који се радо хвале својим „објективним и независним“ извештавањем (кријући при томе да су заправо голе испоставе страног утицаја у Србији) пуни су констатација појединих „политичких аналитичара“ у којима се као „неприкосновена истина“ износи теза да би Србија „стицањем пуноправног чланства у ЕУ постала равноправан члан са осталим државама чланицама и добила стварну могућност утицаја и учешћа у процесу креирања европске политике„.
Тврде чак како Србија као део ЕУ не би била у обавези да испуњава све што јој стигне из Брисела, а само чланство било би, наводно, „најбољи гарант заштите њених виталних државних и националних интереса„.
Али већ само један кратак осврт на институционално устројство и политичко-правни систем ЕУ довољан је да се уочи неколико очигледних чињеница због којих горње констатације одмах падају у воду:
1.) Даном уласка у ЕУ на територији државе чланице аутоматски престају да се примењују сви они национални прописи које (према потпуно произвољном и арбитрарном тумачењу) Брисел прогласи за нескладне са правним поретком Уније.
2.) Преко 60% законодавства које се примењује у државама чланицама ЕУ доноси директно бриселска бирократија која заседа функције у европским институцијама
Национални парламенти постају само „украсни декор“, јер стварне полуге одлучивања преузимају Европска комисија, Савет ЕУ и Европски парламент.
3.) Европска унија није међувладна већ супранационална творевина која почива на негацији државног суверенитета који је са држава чланица пренет на бриселске институције. Што се самог процеса доношења одлука у институцијама у ЕУ тиче треба истаћи да је он у последњих 20 година, а нарочито након усвајања Амстердамског акта и Лисабонског уговора обележен трендом смањивања броја оних тема о којима државе одлучују консензусом. Тиме је списак тема о којима се одлучује већином гласова знатно дужи него пре, док је одлучивање сагласношћу свих постало ствар прошлости.
Аутор: Данијел Игрец, члан ГО Српског сабора Заветници
Лисабонским уговором учвршћен је механизам већинског одлучивања такозваном двоструком већином. Он подразумева да ће одлука бити донета ако за њу гласају представници већине земаља чланица (без обзира на њихову величину), уз услов да је истовремено подрже земље које имају бар 65 одсто становништва ЕУ.
Другим речима, да би једна одлука била усвојена, није довољно да за њу гласа само проста већина малих чланица, већ је неопходно да је подрже и највеће, односно најмногољудније земље чланице ЕУ. А свака од земаља чланица ЕУ, у зависности од броја становника, има и одговарајући број гласова којима се одређује њена гласачка “тежина”. Тако, рецимо, већ сад од укупно 345 гласова који су распоређени на све земље чланице, Малта има само три, а Немачка, као најмногољуднија земља чланица ЕУ, 29 гласова.
4.) Државе ЕУ које се третирају као чланице „другог и трећег реда“ (а у ту групу према бриселским критеријумима спада и Србија) у процесу креирања европске политике учествују само на први поглед. Оне су присутне само симболички и то ради стварања привида да је ЕУ „репрезентативна и равноправна заједница суверених држава„. Уистину, главни кројачи европске политике налазе се у Бриселу, Берлину, Паризу (па и Лондону и Вашингтону), а (никада) не у Прагу, Атини, Љубљани, Братислави, Будимпешти или (под условом оствареног чланства) у Београду.
5.) Уласком у ЕУ државе чланице бивају у потпуности изложене неолибералном моделу економске политике који се највише осликава у порасту јавног дуга и буџетског дефицита, убрзаном расту стопе незапослености, масовним миграцијама млађе популације и високо образованог кадра у развијеније државе чланице, рапидном паду животног стандарда, итд. Ово нису само празне речи већ чињенице утемељене у стварности. Као пример узмимо економску слику Хрватске и Словачке и видећемо да је само пар година након уласка у ЕУ буџетски дефицит Словачке порастао за преко 10 пута (са 400 милиона на 4,4 милијарде еура) док је стопа незапослености у овој земљи виша за чак 5% у односу на период пре чланства у Унији. У јулу 2010. године је објављено да 175.000 Словака живи и ради у иностранству, што је било за око 24 одсто више него 2006. године. Дакле, као и у Пољској, Естонији, Бугарској и Румунији словачки грађани беже из „европског раја“ који је наводно наступио у њиховој земљи након уласка у ЕУ.
Још гора ситуација је у Хрватској где је према подацима ОЕЦД-а у протекле две године земљу напустило чак 186.000 људи, док је преко 50 посто грађана Хрватске изјавило да са новим „европским“ платама не могу да покрију ни елементарне животне трошкове а камоли да себи приуште ишта друго.
Још се добро сећам како су у периоду пре хрватског чланства у ЕУ и у тој земљи многи „напредни“ аналитичари (као и данас у Србији) уверавали грађане да ће и они стећи право да равноправно одлучују за европским столом, а на крају, кад су ушли у Унију, испало је да заправо они не одлучујемо ни о чему.
После наведеног не могу, а да не приметим да су горње констатације о „оснаживању позиције Београда“ уласком у ЕУ неосноване и контрадикторне и да по свој прилици служе искључиво у сврху манипулисања јавним мњењем, завођења српске јавности и пружања легитимитета петооктобарској политици „безалтернативних“ европских интеграција. Грађани Србије тако постају мета смишљеног спиновања и жртве извртања чињеница како би се убедили да ће у ЕУ наћи „решење свих својих проблема“, а прећуткује им се истина да је Унија заправо главни узрок свих тих проблема.
Не може тек тако да се игнорише чињеница да се Србија у европским интеграцијама налази већ пуних 17 година, а да још увек не постоји јасна европска перспектива њеног уласка у ЕУ. Све оно што је наша држава за своју „посвећеност процесу придруживања“ заузврат добила су деградација суверенитета, отимање Косова и Метохије, урушавање националне економије и предаја свих важних стратешких државних и друштвених ресурса у руке бриселске аутократије.
Другим речима, читав досадашњи процес евроинтеграција Србије обележен је једностраним испуњавањем жеља Брисела и Вашингтона без икаквог уважавања барем минимума српских државних и националних интереса. Од наше државе константно је тражено да на путу у „обећану земљу“ чини уступке у корист свега и свачега, али понајмање у корист свога народа.
У својеврсном недостатку целовите и кохерентне националне и државотворне политике Србија већ дуги низ година лута у проналажењу свог „места под европским сунцем“ што за директну последицу има њено све веће удаљавање од остварења стратешких државних и националних интереса њеног народа. Да ли они који говоре да ЕУ нема одрживу замену схватају да су услов за европске интеграције Србије суспензија њеног Споразума о слободној трговини са Русијом, увођење санкција тој држави (што би се неминовно одразило и на пољу енергетске стабилности наше државе) и прекид изузетно повољних финансијских и трговинских аранжмана са Народном Републиком Кином? Разумеју ли они да ће политика упорног инсистирања да српски државни брод по сваку цену остане на европском курсу за директну последицу имати озбиљно нарушавање стратешки изузетно важних односа Београда са Москвом и Пекингом као кључним међународним гарантима нашег суверенитета и независности?!
У таквим околностима став да ће Србија (на крају свог европског пута коме се, руку на срце, уопште ни не назире крај) вишеструко профитирати од уласка у ЕУ могу да заступају само они којима су интегритет државе и њени интереси последња рупа на свирали. Слушајући њих сада испада да су евроинтеграције заправо највећи трн у оку Брисела и Вашингтона, а Београду једина сламка спаса јер ће само путем пуноправног чланства у ЕУ моћи да сачува своју стабилност и територијалну целовитост. Да ли су господа аналитичари заборавили да су Ахтисаријев план, ЕУЛЕКС, закључивање сепаратног Споразума о стабилизацији и придруживању са тзв. Косовом и отварање посебног Поглавља 35 са Београдом (из којег јасно проистиче да Брисел никада неће допустити да Србија постане део ЕУ са Косовом и Метохијом у свом саставу) одлуке проситекле из бриселско-вашингтонске стратегије заокруживања тзв. косовске (а тиме и великоалбанске) државности на Балкану?!
Због чега грађанима отворено не кажу да су евроинтеграције само средство за десетковање Србије и њену изолацију од токова међународне политике о чему сведоче и речи Вилијама Вимера, бившег председника Парламентарне скупштине ОЕБС-а, који је већ 2000. године некадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру упутио писмо у коме се наводи да је циљ Америке и њених савезника да се Србија „трајно искључи из европског развоја„.
И после свега неки (још увек) тврде како је улазак у ЕУ заправо у интересу Србије јер тиме она „стиче право да брани себе„. Драга господо, инсистирањем на даљем путу ка ЕУ Србија ускоро неће имати шта да брани (и одбрани). Она неће ни постојати као држава већ као бриселска колонија на маргинама пропале и „у више брзина“ подељене ЕУ.
