Ђорђе Петровић Карађорђе (1752-1817), вожд Првог српског устанка и оснивач династије Карађорђевића, је био домаћин каква му у Шумадији „равна није било“. Поред жене Јелене (рођ. Јовановић), шесторо деце (Сава, Сара, Полексија, Стаменка, Алекса и Александар), мајке, браће и сестара, он је своје имање у Тополи волео сам да одржава. У мирно доба умео је и по неколико стотина оваца и свиња потпуно сам да гаји и од тога да се сасвим пристојно издржава.

Сам је и крчио, копао, орао, косио, баш као и сви тадашњи шумадијски сељаци. Током све ређих домаћинских радова за које би једва нашао времена кад је почео устанак, једном приликом је искривио руску златну колајну коју је носио на прсима док је навлачио гвоздене обруче на бурад. Њу му је уручио руски царски изасланик Константин Константинович Родофиникин.

Као изразито побожан човек, Карађорђе је постио сваке среде и петка и сва четири велика поста, као и Аранђеловицу коју је тада народ увео као пост пред Аранђеловдан. Говорило се да је у „јелу и пићу био смеран за причу: погача и папула уз пост; а погача и суво месо уз мрс“. Уз то, није се одвајао и од чутурице добре шумадијске ракије и то би за њега била „најбоља гозба“. Иако није био неки свирач, био је и одличан играч и волео је да се ухвати у народно коло.

И одело је носио као други сељаци. „На глави шубару (под којом је често био фес); на ногама опанке, или некад чизме; даље: сељачку кошуљу, јелек, чакшире, појас и листове, иза којих се је помаљао стрховит пиштољ, за који се не памти да је икад промашио“.

Као што се такође зна, Карађорђе је био врло високог раста. Неки кажу да је био виши од 205 цм и да се тада „у свој Србији није могао наћи човек који би био од Карађорђа растом виши и снагом јачи“.

Иако је био веома преке нарави, понекад поводљив и слаб на женску лепоту, народ га је беспоговорно слушао и поштовао од најранијих дана. Карађорђе је у бојеве увек ишао пешке са обичним редовима са којима је и најчешће проводио време, а знао је и географију устаничке Србије као свој џеп. По његовом убиству 1817. године народ је почео да долази на његов гроб у Радовању којом приликом су се пронели гласови како његов гроб исцељује што је наставило да живи у народу и кад је његово тело пребачено у Тополу. Кнегиња Љубица Обреновић је на гробу свог венчаног кума (и крштеног кума њеног сина првенца Петра) Карађорђа такође исцелила и своју смртно болесну децу Милана и Михаила након свеноћне молитве и бденија на самом гробном месту.

На слици: Карађорђев портрет који је насликао руски царски сликар Владимир Лукич Боровиковски током Карађорђевог боравка у Санкт-Петербургу 1816. године. Чува се у Народном музеју у Београду.

Извор: vidovdan.org

Ознаке: историја, Карађорђе