Прочитај ми чланакЛажна обећања, подвале и преваре су саставни део политике. Од кад је света и века, до данашњих дана. Хашки трибунал за ратне злочине почињене на територији бивше СФРЈ, сам по себи — по својој конструкцији и резултатима суђења — био је и остаће једна велика, монструозна превара. Међутим, током самих процеса могло се сазнати да је тзв. „међународна заједница“ у односу на грађански рат, који је (наводно) хтела да спречи, користила арсенал лажи и смишљених превара, наводи бивши председник Црне Горе и премијер СР Југославије.
За свађу је потребно двоје, али за превару је довољан један. Посебност преваре са највишег државног нивоа је у томе што друга страна, чак и ако слути да се обећано неће испунити, не може да уради ништа, будући да је извор лажи толико неприкосновено угледан и моћан, наводи Булатовић у тексту за портал ИН4С.
Генерал Ратко Младић, главнокомандујући Војске Републике Српске, добио је гаранције предсједника Француске (и Америке) да неће бити окривљен ни пред једним међународним судом уколико ослободи француске пилоте, заробљене током ратних дејстава НАТО-а против његове државе. У својству изасланика председника, у РС је стигао начелник Генералштаба Армије Француске. Пилоти су се, живи и здрави, вратили кући, а генерал Младић је осуђен у Хагу.
Радовану Караџићу, председнику Републике Српске, Ричард Холбрук, лични изасланик Вилијема Клинтона, председника САД, у присуству сведока (међу којима је био и овај аутор) је дао идентичну гаранцију. Услов је био да се повуче са функције предсједника Републике и овласти југословенску делегацију да преговара и одлучује у Дејтону, у Охају. Холбрук се страшно љутио што му је тражена и писмена гаранција, позивајући се на принцип да је ријеч шефа такве државе довољна. Ипак, коначно је и потписао тражени папир. Суд у Хагу није дозволио да се о том документу расправља и донео је осуђујућу пресуду.
Слободан Милошевић, са којим је овај аутор имао част да годинама непосредно сарађује, имао је небројено много прилика да буде преварен.
Посебно важне су биле две, у којима је улог био велики, где је слутио да ће бити изневерен, али није имао ниједну другу опцију осим да прихвати.
Почетком грађанског рата у Хрватској, након једнострано проглашене и силом извојеване независности Словеније, Слободан Милошевић је био у Француској. Позвао га је Франсоа Митеран, популарни председник, социјалиста и, на речима, велики поштовалац српског народа, посебно због његове улоге у Великом рату. Позивајући се на историјско савезништво, замолио је Милошевића да се сагласи са његовим предлогом да Комисијом за правна питања, у оквиру међународне Конференције о СФРЈ, председава Роберт Бадинтер, бивши судија Уставног суда и лични пријатељ председника Митерана. Његово мишљење ће бити пресудно, а оно — гарантовао је предсједник Француске — неће бити супротно интересима Срба.
Када сам му указао на ризик и питао: „А шта ако нас слажу?“, Милошевић је резигнирано узвратио: „Знам. Али како да кажем председнику велике Француске да му не верујем. да се бојим да ће да ме превари?“
Коначно, преварио је, јер је Бадинтер донио неправно мишљење да је Југославија у процесу „дисолуције“ (самораспадања), одакле су проистекла сва каснија накарадна тумачења права народа на сецесију.
Жак Ширак, наредни председник Француске, успео је да превари Војислава Коштуницу у првим данима његовог предсједниковања СР Југославијом. Убедио га је да треба да поднесе захтев за пријем СР Југославије у УН. СРЈ је тада била чланица, али су јој права била суспендована. Коштуница је повјровао и, противно својим уставним овлашћењима (дакле незаконито), поднео захтев за пријем. Једини ефекат је био да је Међународни суд правде у Хагу одбацио тужбу Савезне владе СРЈ уз образложење да, у тренутку НАТО агресије, она није била чланица УН, па не може бити страна у спору.
Тако је одбијен и наш одштетни захтјев у износу од сто милијарди америчких долара. Свака част! Превара вриједна сто милијарди.
На крају, опет Слободан Милошевић и његов сусрет са Виктором Черномирдином, личним изаслаником Бориса Јељцина, председника Руске Федерације. Черномирдин, заједно са Мартијем Ахтисаријем, испоставља војни ултиматум СР Југославији у погледу услова за прекид НАТО бомбардовања.
Председник Милошевић, након драматичних разговора и упркос свим неповољностима, даје сагласност на предлог међународних посредника. Урадио је то тешка срца и упркос противљењу својих сарадника. Објаснио нам је: „Са овима из НАТО-а можемо да ратујемо и неће нас победити. Али ако одбијемо председника Русије даћемо му алиби да се и он окрене против нас. А против Русије, чак и када мислимо да није у праву, ми једноставно не можемо“.
