Прочитај ми чланакС обзиром да нам се у последње време велики број посетилаца обратио порталу http://borbazaveru.info са питањем какав је православни став према тетовирању, овај православни сајт је понавио свој текст „Магијско порекло накита, шминкања и тетовирања“, који је први пут објављен у септембру 2008. године.
Има злата и много бисера,
али су мудре усне најдрагоценији накит.
(Приче 20, 14).
Стари Завет о накиту
Већ у првој књизи Мојсијевој наилазимо на негативан однос слугу Божијих према накиту. Када је Господ рекао праоцу Јакову да иде у Ветиљ и начини жртвеник Богу који му се јавио када је бежао од Исава, прво што је Јаков учинио јесте заповедање својој породици, и свима који беху са њим, да одбаце туђе богове што су у њих:
„И Јаков рече породици својој, и свијема који бијаху с њим: баците туђе богове што су у вас, и очистите се и преобуците се; Па да се дигнемо и идемо горе у Ветиљ, да начиним ондје жртвеник Богу, који ме је чуо у дан невоље моје и био са мном на путу којим сам ишао. И дадоше Јакову све богове туђе који бијаху у њиховијем рукама, и обоце, које имаху у ушима; и Јаков их закопа под храстом код Сихема (1.Мојс. 35,2-4).
Дакле, из овог поступка праоца Јакова и његове породице, јасно је да су они ношење накита сматрали за идолопоклонство. Пошто је ношење накита скрнавило слуге Божије, било је потребно да се најпре они који су га носили очисте, да би могли тако очишћени прићи пред жртвеник и принети Господу чист принос.
На исти став према накиту наилазимо и код пророка Осије. Говорећи о жени, која симболично представља Божији народ Израиљ, Свети пророк Осија каже:
„И походићу на њој дане Валимске, у које им је кадила и китила се обоцима и гривнама, и ишла за својим милосницима, и мене заборавила, говори Господ (Ос. 2,13).
Нови Завет о накиту
И у Новом Завету наилазимо на изричито негативан однос према украшавању хришћана разним накитима, хаљинама или фризурама. Тако Свети апостол Павле у Првој посланици Тимотеју каже:
„Тако и жене у пристојном оделу, са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни златом или бисером, или хаљинама скупоценим, него добрим делима као што се пристоји женама које се обећавају побожности (1.Тим. 2, 9-10).
У том смислу говори и Свети апостол Петар:
„Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; Него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено. Јер тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима“ (1.Петр.3,3-5).
Свети Оци о украшавању тела
И Свети Оци су говорили против спољашњег украшавања тела, и саветовали да хришћани треба да се украшавају врлинама.
Говорећи о томе како побожна и разумна жена може благотворно да утиче на мужа, и на његово душевно расположење, Свети Јован Златоусти каже:
„Исто ће се десити ако уместо злата, бисера или скупоцених хаљина будеш тражила скромност, честитост, љубазност и ако поступајући тако исто то захтеваш и од њега. Ако је нешто потребно учинити да би се угодило мужу онда је то улепшавање душе а не украшавање и уништавање тела. Неће те учинити љубазном и пријатном за њега злато којим се украшаваш, већ честитост и нежност према њему и спремност да умреш за свога супруга. Ово, пре свега, осваја мужеве […]
Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу, побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, никад не престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну лепоту уништава време, болести је губе, и много што шта друго разара, а душевна лепота је изван свега тога […]
Или желиш да се свидиш људима са стране и од њих да добијаш похвале? Али то ни у ком случају није жеља честите жене. Уосталом, ако хоћеш, и други ће те волети због честитости. Заправо, ни један скроман, и човек који је на свом месту, неће хвалити такве ствари. Хвалиће разни распуштени и сладострасни људи, боље рећи, неће хвалити, већ ће напротив говорити ружне речи када примете да њена бестидност изазива код њих пожуду. А ову другу ће сви похвалити, јер не само да од ње не осећају никакву повреду, него могу само да се науче благоразумности. И од људи ће доћи велика похвала, а од Бога велика награда.“1
Окултна симболика накита
Прича о магијској симболици накита не може се свести само на неколико магијских симбола, какав је, рецимо, пентаграм, јер сав накит има порекло у магији.
За овакво тврђење налазимо доказе и код неких познатих магова, какав је рецимо маг Скот Канингем (Scott Cunningham). Скот Канингем, говорећи о магијском пореклу накита, каже:
„У најстарија време, накит се носио да одагна негативну енергију, која се тада замишљала у виду злих духова. Накит се такође често стављао са осталим стварима у гробове да штити мртве…
Све до 19. века у већем делу Западног света је историјат накита био и историјат магије“2
Вештица Лори Кебот, такође говори о магијском пореклу накита:
„Многе вештице носе кристале као накит, заједно са другим драгим камењем које има магичну моћ. Накит је начин да носите магију на своме телу, а да нико то не зна осим вас и других који су мудри на путевима Заната. Магови углавном носе накит јер он усмерава енергију у различите делове тела.“ 3
У Масонској књизи о Краљевском луку (Freemasons’ Book of the Royal Arch) налазимо:
„Прстен, наруквица, огрлица око чланка и око врата, који се сада сви носе као украс, испочетка су сматрани средством за заштиту од зла.“4
Још једна чувена вештица, Сибил Лик, такође хвали „заштитне особине накита“. Она каже:
„Амајлије и талисмани су се носили вековима не као вид декорације, већ као кључна тачка која се може наелектрисати погодним вибрацијама. Ни данас нисмо ослобођени од коришћења таквих ствари, јер је све већи бизнис у продаји амајлија, иако оне сада могу бити само део лабаве наруквице. Рекло би се да амајлије и талисмани добијају нову шансу у животима људи без обзира да ли су купци, и они који их носе, свесни њиховог значења или не.“5
Према књизи Магијске вештине, сматрало се да зли духови могу да уђу у тело кроз било који његов отвор и да преузму контролу над њим.
„Прве минђуше су се носиле да препрече пут овим духовима, а исто је било и са првим ружем за усне.“6
„Минђуше су прстенови који се носе у ушима. Бушење уха за минђушу је древни обичај. Већина делова тела се током векова бушила из разних магијских и верских разлога. Уши су биле међу првима, заједно са носем које се још увек буши у Индији из заштитних, као и козметичких разлога…“7
Занимљиво је погледати какав однос имају данашњи „светски владари“ према бушењу ушију и ношењу минђуша. Бивши маг Дејвид Мајер (David Meyer) каже:
„Мислим да је у овом моменту занимљиво приметити да је Хилари Клинтон рекла да није дозволила ћерки Челзи да пробуши уши док није напунила 13 година. За то, наравно, постоји веома добар разлог. Позната је чињеница међу окултистима да када девојчица напуни 13 година, одводе је на место које се зове ‘спољна палата’ уговора, и знак да је ово дете постало новопреобраћена вештица јесте бушење ушију.“8
Минђуше су у стара времена биле такође и симбол ропства.
У данашње време многи људи упражњавају паганске обичаје, а да тога нису ни свесни. Тако је, рецимо, све веће интересовање за бушење тела (pirsing). Млади ово обично чине из чистог хира, или по угледу на своју омиљену рок звезду. Без обзира из ког разлога деца то раде, они се ипак тиме отварају за демонски утицај и ђавољу науку.
Тетоважа – скрнављење тела и припрема за жиг звери
Данас је веома распрострањено и тетовирање тела. Господ у Старом Завету преко Мојсија заповеда Израиљском народу:
„За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих бељега. Ја сам Господ“ (3. Мојс. 19,28).
Већ поменута вештица Лори Кебот о пореклу тетоваже каже:
„Порекло тетовирања је из древних магијских обичаја сликања шара и талисмана на кожу било у привремене обредне сврхе или трајно...“ 9
Тетовирање тела скрнави човека, сазданог по лику Божијем. Јер, по речима Преподобног Јустина Ћелијског, „сваки је човек боголико, христолико биће, сваки човек, без обзира био хришћанин или нехришћанин.“10
Тетовирањем и бушењем тела, људи се постепено припремају и за будуће жигосање антихристовим жигом.
Готово сваки хришћанин зна да ће антихрист своје печате стављати људима на десну руку или на чело:
„И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом“ (Откр. 13,16).
И шминкање води порекло из магије
Један часопис о магијском пореклу шминке пише:
„И за коришћење шминке се каже да потиче из магије, где се веровало да шарање лица тера зло. Употреба шминке је била распрострањена међу индијанским врачевима и европским маговима. Нарочито је маскара била амајлија, будући да је прављена од атимона, старог магијског метала.“11
Већ помонута вештица, Лори Кебот, о коришћењу шминке у магијске сврхе, каже:
„И мушкарци и жене користе неку врсту шминке као облик магије у вештичарењу… Амерички староседеоци, Полинежани, стари Египћани, Кинези и Јапанци, и афричка племена такође су користили и користе шминку и боју за тело у магијске сврхе. Коришћење боје утиче на наше понашање, емоције и расположење.„12
„У вези са овим бих волео да испричам један догађај. Пре око 25 година је један повратник из Кине говорио у цркви и испричао следеће. Он је био седам година у Кини и када се вратио у нашу земљу након тог одсуства, одмах је приметио некакву разлику код Американки. Многе од жена су током тих седам протеклих година прихватиле популарни хир мазања лица (шминке). У Кини су проститутке биле једине жене које су мазале лице, носиле минђуше и имале дугачке лакиране нокте. То је био начин да их препознају њихови мушки партнери у греху. Шокантна ствар за овог религиозног човека је била та што су Американке преузеле обичај незнабожачких курви.“13
Старозаветна осуда женског кинђурења
Што се тиче још једног паганског обичаја, који води порекло из магије, а који се данас масовно упражњава – шминкања, о њему се у Старом Завету говори на неколико места.
Свети пророци Јеремија и Језекиљ говоре о безбожним женама које су покушавале да намаме мушкарце у неморал и грех.
Пророк Јеремија каже:
„А ти, опустошена, шта ћеш чинити? Ако се и облачиш у скерлет, ако се и китиш накитом златнијем, и мажеш лице своје, залуду се красиш, презиру те милосници, траже душу твоју“ (Јер. 4,30).
А Свети пророк Језекиљ говори:
„И још слаше по људе да би дошли издалека, и они, чим посланик би послан к њима, гле, одмах долазише, и њих ради си се купала, мазала очи своје и китила се накитом. И сједала си на красан одар, пред којим бјеше сто постављен, и на њ си метала кад мој и уље моје. И бијаше ондје вика веселога мноштва, и осим људи из гомиле довођаху Савеје из пустиње, који им метаху наруквице на руке и красне вијенце на главе. И рекох за остарјелу у курварству: још ће се курвати. И долажаху к њој као што иду к жени курви; тако долажаху к Оли и Оливи, женама неваљалијем (Језек. 23, 40-44).
Друга књига о царевима говори да је Језавеља, прогонитељка Светог пророка Илије, мазала своје лице:
„Иза тога Јул дође у Језраел. А Језавеља кад чу, намаза лице своје и накити главу своју, па гледаше с прозора“ (2. Цар. 9, 30).
Језавеља је била паганка која се бавила и магијом:
„И кад Јорам угледа Јуја, рече му: је ли мир, Јују? А он одговори: какав мир? док је толикога курвања Језавеље матере твоје и чарања њезинијех“ (2. Цар. 9,22).
Због гнусних дела која је чинила, Језавеља је била злом смрћу погубљена. Свети пророк Илија је пророковао о смрти Језавељиној да ће јој пси изести тело, што се дословно и испунило:
„…У пољу Језраелском изјешће пси тијело Језавељино. Нека буде тијело Језавељино као гној на њиви у пољу Језраелском да се не може казати: ово је Језавеља“ (2. Цар. 9, 36-37).
Скромност и смерност у понашању и изгледу јесу дужности хришћана и хришћанки
Украшавање хришћана треба да буде изнутра, врлинама и благодаћу Духа Светога, а не споља, разноразним „модним“ дрангулијама и козметичким средствима.
Ево шта Свети Јован Златоусти каже у једној својој беседи новокрштенима о шминкању и кинђурењу:
„Како је сада моја реч упућена углавном женама, хоћу још нешто да их посаветујем да би се, поред осталог, одрекле штетне навике да украшавају лице, као да су недовољно (леполикости, нап. прир.) примиле при рођењу, те зато хоће да додају себи, наносећи самим тим увреду Творцу. Јер, зашто ти то чиниш, жено? Зар помоћу мазања и украшавања можеш нешто да додаш природној лепоти или да измениш природну ружноћу? Ономе што је природно тиме не додајеш ништа и лепоту душе губиш, јер су такви узалудни послови (шминкање, нап. прир.) одраз унутрашње празнине. Осим тога, тиме више себи сабираш будући огањ (пакла, нап. прир.), ти, која вараш погледе младића и узбуђујеш очи раскалашних чинећи их у потпуности прељубницима и навлачећи њихов пад на своју главу„.
А поготову женска особа не треба да долази нашминкана у храм Божији, јер Господу таква „лепота“ није потребна. Свети Златоуст додаје:
„Он тражи унутрашњу лепоту, чињење добрих дела, састрадање, скромност, покајање, озбиљну веру. Ти, пак, све то занемаривши, стараш се да и у цркви многе лакомислене збуниш. А колико је то достојно удара грома?„
Према Светом Јовану, дакле, шминка је штетна јер:
1. Жена њоме показује да је незадовољна изгледом датим јој од Господа и настоји да буде већи „уметник“ од највећег Уметника, Творца неба и земље, тобож „исправљајући“ недостатке свог лика;
2. Нашминкана жена код мушкарца изазива непристојне помисли, а нарочито ако таква долази у храм. По речи Господњој, то је саблазнивање ближњих, а „тешко ономе ко саблазни једног од ових малих што верују у Мене“…14
Свети апостол Павле је потпуно јасан у свом упозорењу, па опет Православци мисле да могу да прате моду овога доба, а да не нашкоде ни себи ни другима:
„Тако и жене у пристојном оделу, са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни златом или бисером, или хаљинама скупоценим, него добрим делима као што се пристоји женама које се обећавају побожности“ (1.Тим. 2, 9-10).
Пре него што се неко одлучи на гротескну „панк“ моду, украшавање накитима, или неку необичну фризуру, треба прво да се сети ових речи Светог апостола Павла и размисли да ли слуша Цркву или не.
Хришћански писац из III века, Тертулијан, каже:
„Спасење, не само жена већ и мушкараца, састоји се првенствено у скромности. Уласком Светога Духа у нас постајемо „храмови Божији“, а скромност је црквењак и свештеник тога храма, који не дозвољава да унутра уђе ништа нечисто ни простачко, из страха да се Бог који унутра обитава не увреди и потпуно напусти опогањено пребивалиште„.
Свети Филарет, митрополит московски, се жалио:
„Осмотрите какав се ужас и пропаст могу видети данас. Тај отров, тај смрад се свуда шири и улази у људску душу. И још горе, изгледа да чак и побожни, верни људи не виде ништа лоше ни непристојно у ономе што је по високом, хришћанском мерилу ружно, прљаво, срамотно и грешно. Довољно је видети како се многе православне Рускиње (чак и у храму Божијем) облаче.„
На крају желимо рећи да циљ овог написа није да било кога осудимо, већ да се што више људи, нарочито младих, упозна са окултним пореклом и симболиком ових богомрских дела и окану се истих.
„Јер некада бијасте тама, а сада сте свјетлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости; И немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте“ (Еф. 5,8 и 5,11).
УПУТНИЦЕ
1 Жена у савременом свету, са благословом Његовог Преосвештенства Господина Фотија епископа далматинског, „Истина“ часопис православне епархије далматинске, едиције посебних издања.
2 (Scot Cunningham’s Enciclopedia of Crystal, Gem and Metal Magic (St. Paul, Minnesota: Liewellyin Publications, 1988) p.55; See also: M. C. Poinsot, The Occult Sciences ( New York: Robert M. McBride and Company, 1972), p. 319.
3 Laure Cabot with Tom Cowan, Power of the Witch: The Earth, the Moon, and the Magical Path to Enlightenment (New York, New York: Delacorte Press, 1989), p.133
4 Bernard E. Jones, Freemasons’ Book of the royal Arch (London, England: George G. Harrap and Company Ltd., 1957), p. 230; See also: Bernard E. Jones, Freemasons’Guide and Compendium (New York: Macoy Publishing and Masonic Supply Company), p. 406-407.
5 Sibil Leek, Numerology: The Magic of Numbers ( New York, New York: The MacMillan Comany, 1969), p.117; See also: Joseph R. Chambers, Jeweiry, Paganism and the New Age ( Charlotte, North Carolina: Paw Creek Ministries, n.d.), p.2.
6 Editor of Time-Life Books, Magical Arts (Alexandria, Virginia, 1990), p.118.
7 Cunningham, Cunningham’s Encyclopedia of Cristal, Gem and Metal Magic, op. cit.,p.57-58.
8 Last Trumpet Newsketter (October 1994, Vol. 13, Issue 10), p.3.
9 Cabot op. cit., p. 245-246.
10 Преподобни Јустин Ћелијски, Беседа 3, у Недељу Страшног Суда, изговорена у манaстиру Ћелије 1974.
11 „Superstitions Get Some Started in Witchcraft“, Shepherdsfield Update (Spring 1989, No.22), p.20.
12 Cabot op. cit., p.245-246.
13 Nels Pedersen, „The Painted Face”, The Satisfying Update (Spring 1989. No. 22), p.20.
14 Владимир Димитријевић, Младост и страсти, Библиотека „ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНОСТ“ књига 3, издање Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског.
