Пре неколико дана председник Србије најавио је поново увођење морално-патриотског васпитања у нашу војску. Како је Вучић истакао после петог октобра, под притиском Запада, оно је укинуто, а „нам је речено да патриотизам није потребан Војсци Србије“, јер, наводно, наш патриотизам је тај „који угрожава све у окружењу Србије“.

Србија између исконског Српства и од наших опонената наметаног Србијанства

Пре неколико дана председник Србије најавио је поново увођење морално-патриотског васпитања у нашу војску. Како је Вучић истакао после петог октобра, под притиском Запада, оно је укинуто, а „нам је речено да патриотизам није потребан Војсци Србије“, јер, наводно, наш патриотизам је тај „који угрожава све у окружењу Србије“. Такве стигме и оно што из њих произлази више нећемо прихватати. Од 1. јануара 2018. српски војници – а надам се у наредној фази и ученици – систематски ће бити васпитавани у духу „љубави према отаџбини“. То, несумњиво, заслужује све похвале. Ипак, важно је да на прави начин буде дефинисано шта је за нас отаџбина, односно шта све представља објекат наше националне љубави. У противном, вртећемо се непродуктивно у зачараном кругу пропасти.

ОТАЏБИНА „СРБИНОВА“

Први члан Устава Србије гласи: „Рeпубликa Србиja je држaвa српскoг нaрoдa и свих грaђaнa кojи у њoj живe, зaснoвaнa нa влaдaвини прaвa и сoциjaлнoj прaвди, нaчeлимa грaђaнскe дeмoкрaтиje, људским и мaњинским прaвимa и слoбoдaмa и припaднoсти eврoпским принципимa и врeднoстимa“. Из наведеног недвосмислено произлази да наша земља има два носећа стуба државности: национални и грађански. Она је демократска држава свих својих држављана без обзира на њихову народност али и матична држава српског народа у целини, ма где он живео, и имао или немао српско држављанство.

Значи, да парафразирам и делом цитирам Ђуру Јакшића, сваки камен ове наше земље „отаџбина је Србина“ и других грађана који у њој живе. Али исто тако за српски народ у Србији и ван ње заветну земљу предака (отаџбину) представљају и простори у окружењу где су Срби историјски гледано аутохтоно становништво макар данас тамо не представљали већину, а тим пре када су и даље озбиљно затупљени и још уз то политички-територијално организовани. Укратко, отаџбина је за нас, и морално и са становишта Устава, вишеслојни појам. Не сме другачије да буде! Уз то иду различите комбинације права и обавеза, али како год било свеобухватна љубав би морала да се подразумева.

ВИШЕСЛОЈНИ ПАТРИОТИЗАМ

Када се ради о самој Србији, ту су ствари саме по себи јасне. Дужни смо и као грађани, и као припадници српског народа, да учинимо за њу све што је у нашој моћи. Како системски тако и индивидуално. На следећем нивоу је Република Српска, која је за нас западна српска држава а сама Србија је, као гарант Дејтонског споразума, уједно и јемац њеног опстанка. Дужна је да је брани као и саму себе а српско друштво у томе мора да буде подстрек (и опомена) званичницима. Наш патриотизам мора да обухвати и српску земљу Црну Гору, наравно уважавајући њен садашњи државни и – шта год мислили о титоистичком и поститоистичком енто-менаџменту – национални карактер. То значи да акценат морамо да ставимо на заштиту опредељених Срба у Црној Гори али и српског културног и сваког другог наслеђа у тој држави.

С обзиром на актуелну заступљеност декларисаних Срба (29 посто) и говорника српског језика тј. уз прве и оних који би хтели да испоље српски идентитет али с обзиром на притиске то не смеју непосредно (43 процента), као и на то да је Црна Гора све до 1918. себе дефинисала као српску државу – посебно је истичем међу српским земљама које данас не обухватају српске државе. Међутим, све што смо дужни да чинимо за Србе у Црној Гори – од борбе за њихова колективна национална права до инсистирања на личној недискримисаности грађана српске националности – имамо обавезу да радимо и када су у питању Срби у Крајини и другим деловима данашње Хрватске, Македонији, муслиманско-хрватском делу БиХ, Албанији, Бугарској. Коначно, у духу међународних норми, Србија мора да брине и о Србима у дијаспори, од Словеније до Аустралије. Како то нажалост за сада ради, довољно је сетити се кафкијанских перипетија Срба рођених ван Србије да добију наше држављанство! Но, сада се заједнички надамо да ће се, ако већ државни врх говори о моралу и патриотизму, много тога променити у односу Србије према Србима ван њене територије.

ПРАВО НА ЕГЗИСТЕНЦИЈУ

Српски патриотизам мора да буде стварно српски тј. свеобухватан на начин да, додуше асиметрично, обухвати свесрпски простор. А из свега реченог види се да ту нема ни трунке експанзионизма. Друга страна медаље је то што они који нам не желе добро, који настоје да нас сатанизују или користе антисрпску климу актуелизовану у не тако давној прошлости, да би деловали против нас од сфере идентитетског геноцида до етничког чишћења, све што будемо радили у интересу Српства, колико год то било мирољубиво и у складу са међународним првом и тзв. ЕУ стандардима, настојаће да манипулативно представе као својеврсни вид агресије или великодржавне намере. Али то није разлог да се одрекнемо од права да урадимо нешто за себе на националном плану. То што нас непријатељи мрзе није разлог да себе не волимо. Због тога држава Србија, између осталог, и постоји. Она није, како се то данас често намеће, само кровни анационални грађански сервис.

Не обазирући се на примедбе и све друго што могу да раде према нама разни малициозни кругови, Србија је дужна да се посвети консолидацији и развоју српског културног простора, као и свих – зависно од наведених околности – права Срба у региону и дијаспори. На фону тога је, да кренем од позитивних ствари, нацрт наше нове стратегије за културу у којој се – упркос томе што смо границама подељен народ, уз то изложен и идентитетском геноциду те културној отмици – први пут од распада Југославије, и то на активан начин, дeфинишe српски културни прoстoр. Надам се да ће бити свеобухватан и очекивани програм морално-патриотске наставе, односно да ће бити на адекватан начин окончан заједнички рад Српске и Србије на „Дeклaрaциja o зaштити и oчувaњу српскoг нaрoдa“.

ТЕОРИЈА И ПРАКСА

Све то ће бити чврст темељ за систематско, вишеслојно деловање Србије у координацији са Српском али и организацијама Срба у другим државама нашег окружења и дијаспоре, у циљу свестране заштите наших интереса. Међутим, све то ће испасти мртва слова на папиру ако се држава на поменутим и другим релевантним пољима не активира. И данас, на основу самог Устава, има основ да делује много озбиљније, на пример, у прилог заштите Срба у Црној Гори, али из разних разлога уздржава се да то чини на одговарајући начин. Ако најављени комплексни национални „пакет“ стратегија, декларација и програма, наговештава нову праксу у вези са оним о чему говоримо, онда имамо основа да са много више наде гледамо у будућност, али ако се ради само о номиналним решењима, онда се ствари неће битно променити набоље.

Већ сама спремност да се приступи разраде вишекомпонентне, условно речено, националне стратегије, има позитиван призвук. Што би се то радило тек тако? Просто се само намеће да постоји снажна жеља да се окрене нова национална страница. С друге стране неко од скептика би, не без основа, могао да каже да се то чини из маркетиншких побуда. Други би били нешто блажи. Пошли би од тога да је једно имати национална осећања и жељу да се нешто уради, а друго је истрајати упркос отпорима. Битни чиниоци у садашњој власти, уверен сам, имају прво, али да ли постоји и спремност да се доследним деловањем изазове потенцијално опасан бес глобалних моћника и њихових регионалних пулена или на крају крајева ипак превлада опортунизам који погодује продужетку владавине?

ИСТОРИЈСКО АНТИСРПСТВО

Да све упростим: у вези са оним чиме се бавимо, кључна је храброст. Не да се ратује већ да се води врло тешка мирнодопска битка за опстанак нашег народа. И то је базична димензија српског патриотизма. А све друго, па и промишљени те функционални теоријски оквири, само су корисна средство за деловање у том правцу. Са мање успеха може се радити и без њих али без националне храбрости се ништа не може постићи и уз помоћ најбољих теоријских решења. При чему уопште не тврдим да је лако њу испољити у димензији о којој причамо. Штавише, можда је мање ризично активно се противити чланству у НАТО или западној косовској политици. Ту се брани понешто, макар то било и важно, док се у другом случају брани средиште свега – Српство.

Ствар је у томе да низ релевантних западних чиниоца већ 150 година раде на свођењу Српства на Србијанство или, већ зависно о ком периоду говоримо, разводњавању и прекомпоновању првог у аморфном југословенству. Срби се доживљавају као природни савезници Руса, па је намера да се нашем народу парцијално или у целини, на разне начине препарира свест, односно онемогући стварање снажног српског државно-националног простора, макар он у државном смислу био и полицентричан. Док је и идејно хомогеног Српства никада се не зна у ком правцу ствари могу да крену! Друго, када се радило и ради о разним већим или мањим регионалним чиниоцима, њима је већ само по себи, и без руског елемента, битно да Срби буду што мањи и слабији.

ГЕОПОЛИТИЧКЕ КОНСТАНТЕ

У контексту реченог треба се сетити и аустроугарске (гео)политике која је настојала да онемогући избијање Србије на море, односно њено уједињење са Црном Гором или ослобођење Косова, чиме се Србија такође приближава приморју. А с друге стране била је усмерена и ка онемогућавању уједињења БиХ са Србијом, како краткорочно, окупацијом босанско-херцеговачких српских земаља, тако и дугорочно, настојањем да се тамо укорени неки нови бошњачки национални идентитет (и то не сам код муслимана). Слично, уз извесне специфичности, било је и опредељење Велике Британије. Додуше, она је алтернативно заговарала и југословенски концепт који је подразумевао ако не подређивање Срба Хрватима, онда бар неутралисање великог дела српских потенцијала уз њихову, као и помоћ других ентничких заједница са којима живимо помешани.

Ван тог својеврсног окупационог оквира многима на западу је Српство проблем. А пошто није могуће баш потпуно елиминисати наш народ, онда се решење тражи у његовом разбијању и делимичној асимилацији. Оно што би опстало било би сведено на идентитетски и геополитички стилизовано и стерилисано Србијанство. У неким варијантама сведено на простор Србије пре балканских ратова, а понекада (у „ружичастој“ варијанти) и у оквирима крње данашње Србије (без Косова и Метохије или бар без већег дела наше јужне покрајине). У том светлу није лоше да се осврнемо на најновији предлог утицајног америчког Атлантског савета (ради се о НВО из чијих редова долази велики број функционера САД па се отуда поменути центар неретко назива и регрутном базом америчке „дубинске државе“). Та организација је пре десетак дана обелоданила извeштaj „Бaлкaн нaпрeд – Нoвa aмeричкa стрaтeгиja зa рeгиoн“.

НЕПРИСТОЈНА ПОНУДА

Поменута студија, између осталог, говори о потреби помирења са Србијом. Начелно лепо звучи. Али да ли је тако? О каквом помирењу се ту ради? Рекао би у питању је, спорно је чак и да ли искрена понуда, да оно што је остало од Србије буде остављено на миру – а не да се уместо тога ради на одвајању Војводине, Рашке области и делова централне Србије где је заступљена албанска популација – ако испунимо оно што се од нас тражи. То је, о чему је код нас било доста речи, дистанцирање од Русије и Кине те приклањање НАТО. Али услов је и оно што углавном у нашим медијима није било у правом плану: одрицање од Српства.

Да је тако да се закључити из извештаја. Американци величају ауторитарни подгорички режим који над Србима спроводи идентитетски геноцид и уз то заговарају даљу централизацију Босне и Херцеговине на уштрб права ентитета и конститутивних народа. То значи да се Београду нуди рука ако се одрекне Републике Српске и Срба у Црној Гори. Онда би можда, пре свега да би из пропагандних разлога испало да смо и ми нешто добили, Вашингтон пристао на то да север Косова буде враћен Србији. Мада, чак и то је пре изокола наговештено него уистину понуђено. Али и да јесте, зар то нешто значи ако се Србија одриче Српства?

ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ

Без обзира што и поменута лажно пријатељска понуда може да буде повучена, те да се на столу нађе оно што је објективно горе – а то је да се садашња власт суочи са покушајима наранџастог рушења а Србија са распиривањем сецесионистичких процеса од севера до југа онога што је и даље под јурисдикцијом Београда – не смемо пристати на саучествовање у анулирању Српства. Прво, немамо право да се одричемо себе а баш то би представљало трговање нашим народом и његовим интересима ван Србије. Радило би се о ампутацији душе а не као што неки мисле удова, а без ње нисмо људи. Друго – за оне који разумеју само језик прагматизма – онима који нас комадају ко може да поверује да ће стати тамо где нам обећају а да се не ради о нашем лукавом слабљењу пре финалног ударца срачунатог да будемо сведени на меру за коју наши душмани мисле, шта год да нам говорили, да је права?

О томе морамо да мислимо сада када институционално почињемо да промишљамо шта значи српски патриотизам и када тражимо модалитете за његово испољавање. Све то, на модеран и одмерен начин, мора бити у функцији Српства. Императив је његова целовита одбрана. Друго је само куповина времена на путу у пропаст. Тако је у практичном, као и симболичком смислу. Преци нам не би опростили ако би наша системска „љубав“ била усмерена само ка Србији а потомци би схватили да је то олакшало а не отежало њено даље комадање!

Извор: vidovdan.org

Ознаке: анализа, Драгомир Анђелковић, Србија