Прочитај ми чланакКњига “Пад ноћног сокола” требала је да послужи искључиво у циљу афирмације успеха бившег 3.рд ПВО ,250.рбр ПВО, Војске Србије и Министарства одбране. Издавач књиге је Медија центар “Одбрана”,аутор пуковник Славиша Голубовић запослен у војнообавештајној агенцији Министарства Одбране. Стручни рецензент књиге је Јовица Драганић,пензионисани генерал-потпуковник,бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије.
Војни врх на челу преваре – 7. Део
Од мајстора механичара до Заменика Начелника Генералштаба
Књига “Пад ноћног сокола” требала је да послужи искључиво у циљу афирмације успеха бившег 3.рд ПВО ,250.рбр ПВО, Војске Србије и Министарства одбране. Издавач књиге је Медија центар “Одбрана”,аутор пуковник Славиша Голубовић запослен у војнообавештајној агенцији Министарства Одбране. Стручни рецензент књиге је Јовица Драганић,пензионисани генерал-потпуковник,бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије.
Ја сам ратни заменик команданта 3.рд ПВО,потпуковник Ђорђе Аничић, једини официр у команди дивизиона са ракетног система С-125М1 „НЕВА. Остали су са других ракетних система и нису познавали ракетну технику. Као члан борбене послуге која је оборила Ф-117А једини нисам унапређен у виши чин,са одличном ратном оценом кога је одликовао председник Републике Србије ратним одликовањем. Официр чија је јединица ратовала свих 78 дана рата,имала успеха на ратишту (оборила Ф-117А и Ф-16ЦГ са материјалним доказима) и донела орден Народног Хероја 250.рбр ПВО. Као руковаоц гађања провео сам преко 750 сати на борбеном дежурству у станици за вођење ракета у борби са НАТО авијацијом у ваздуху. После рата мимо Закона о Војсци смењен сам са дужности и постављен на формацијско место нижег чина. Скинут сам са списка за школовање ратних официра. Ко се то и зашто играо са официром? Држава ме казнили што сам је бранио!
А онда 17,5 година после рата доживео сам ново понижење. У књизи је фалсификован:
1. Мој поподневни рад 27марта 1999.године
2. Проглашен сам неодговорним и стављан на места где уопште нисам био;
3. Моје идеје и радње које сам предузимао приписиване су другим лицима;
4. Негирана су ратна војна документа и извештаји;
5. Као руковалац гађања проглашен сам другим помоћником руковаоца гађања који не постоји у Упутству за борбени рад,што значи да нисам члан борбене послуге која је оборила Стелт;
6. Прекројен је ток борбеног рада приликом обарања Ф-117А.
Пођимо редом: ТРЕЋА превара: Фалсификовање састава борбене послуге која је оборила стелт Ф-117А? Шта кажу актери догађаја, шта књига,а шта званична документа,?
У наставку 3 и 4 до детаља је објашњен састав борбене послуге на основу Упутства за борбени рад послуга ракетног дивизиона С-125М и ко је сачињава по радним местима. Такође на основу војних докумената и ратног издања “Војска” читаоц је имао прилику да види имена чланова борбене послуге која је оборила Ф-117А.
ДАНИ ЗОЛТАН: У наставку број 5.читаоцу је дато на увид више лажних изјава команданта 3.рд ПВО по питању где се ја налазим у станици за вођење ракета.
1. Стојим њему иза леђа
2. Стојим њему са стране између ВИКО-а и оператора по Ф-2
3. Стојим другим људима иза леђа
4. На тренутак седим па устајем (где ја то седим не каже)
Оно што је заједничко у изјавама је да он у књизи негира сам себе,војна документа која је потписао и њихов садржај. Како то нису приметили “истраживач”, писац книге и стручни рецензент?
БОРИС СТОИМЕНОВ: У наставку бр 6.тврди да:
1. седи на радном месту помоћника руковаоца гађања за време борбеног рада,
2. затим да ја ту седим,а он да стоји мени иза леђа,
3. потом да стојимо обојица,ја испред столице,а он иза ње,
4. да ја чучим испред њега а иза Данија,
5. те на крају да клечим испред њега са левом ногом код Драгана Матића
Све речено је потпуно бесмислено. За време борбеног рада Борис Стоименов је стајао иза леђа између официра за вођење Сенада Муминовића и командира батерије Дарка Николића.
Да ли је ту крај мог шетања по кабини за време борбеног рада сазнаћемо и из изјава Сенада Муминовића и Дарка Николића. Да ли је њихова изјава сагласна са војним документима или се разликује. Ако није сагласна са документима из ратног периода значи да је лажна.
СЕНАД МУМИНОВИЋ:
Цитирам:…”Око пола девет у кабину улази потпуковник Ђорђе Аничић. Кров кабине у том делу је низак и он стојећи у погнутом положају, разговара са Данијем.”
Прилог бр.1.-страница 74.
Прилог бр.2.-страница 76
Ова тврдња је бесмислена јер он зна да Борис Стоименов стоји управо њему иза леђа. Једино време када сам ја за време борбеног рада устао са радног места на коме сам седео јесте моменат када је он известио да друга лансирана ракета нема захват. Прва ракета је већ у ваздуху 5-6 секунди и остало јој је још 10-так секунди лета до сусрета са циљем.Гласно сам питао: “Како нема,зашто нема”? Устао сам ухвативши се левом руком за стезач блока изнад главе оператора за праћење по Ф-2 Драгана Матића,ослонивши се десном руком на ормар преко пута њега. Тако искошен посматрао сам на екранима официра вођења последње секунде лета прве ракете. До тог момента ни један официр за вођење ракета, ни он ни Јанковић, није извести да је станица неисправна по другом каналу. Дакле за време борбеног рада ја сам стајао десетак секунди.
Пре извесног времена контактирао сам га и обавили смо врло дугу преписку. Из те преписке много тога сам закључио. Пропала је могућност разговора,али биће прилике. Ту ноћ кад је оборен Ф-117А слушао је која су имена чланова борбене послуге издиктирана референту правца на оперативном центру. Он ми је лично диктирао параметар,брзину и висину обореног авиона,а ја то преносио прво Јанку Алексићу,а онда и Драгану Станковићу. На које радно место би он да је био командант ставио Бориса Стоименова који је стајао најмање два метра од радног места помоћника и ни на који начин није учествовао у борбеном раду? Мене који је ту седео или Стоименова. Како би дефинисао шта сам ја руковаоц гађања или помоћник? А да не говорим да сам врло активно учествовао у борбеном раду,али не на начин како он то изјављује у својој изјави. Бити на списку за дежурство помоћник руковаоца гађања,а не седети на том радном месту за време борбеног рада не значи ништа.
Зато ме сви шетају по кабини,избацујући ме из борбене послуге. Друго је питање зашто се командант ракетног дивизиона мимо обавезујућег и унапред дефинисаног списка није накнадно изборио за Бориса Стоименова. Врхунац омаловажавања представља дефинисање важности радних места у оквиру ракетног тима који је прописао произвођач ракетне технике. Без кога се може,а без кога се не може. На радном месту помоћника руковаоца гађања у обе послуге налазили су се најодговорнији официри у ракетном дивизиону мајор Стоименов Борис и капетан прве класе Голубовић Славиша. Ни једног момента за време рата није питао команду ракетног дивизиона зашто Борис Стоименов није ванредно унапређен као он и други чланови борбене послуге. Напротив. Знао је за мој приговор и коментарисао га је речима:
”Баш ме интересује како ће Вам одговорити”
Поступајући по акту од 24.априла 1999.године који је команда дивизиона послала 250.рбр ПВО са предлогом стимулативних мера ванредно је унапређен у чин мајора наредбом команданта РВ и ПВО од 07.05.1999.године. Он добро зна ко се изборио за тај чин.
Закључак се намеће сам по себи. Изјава Сенада Муминовића је у супротности са свим званичним војним документима,службеним забелешкама,фото материјалима,званичној монографији 250.рбр ПВО ,ратним издањима листа “Војска. Као официр добро зна да је бригадa прво депешом,а потом и актом известила Корпус ПВО,Корпус известио РВ и ПВО, РВ и ПВО Генералштаб. Својом изјавом он демантује комплетну командну линију од команданта ракетног дивизиона до Оперативног Центра Генералштаба.
ДАРКО НИКОЛИЋ:
Цитирам:…”Око 20.30 часова Дани је некоме ко је покушао да уђе на бочна врата рекао да сачека јер је у току борбени рад. Недуго после тога на та врата је ушао Ђорђе…Ђорђе стоји у полусавијеном положају поред Данија који седи за показивачем.Сенад,Матке и Декс на својим местима. Војник Давор Бложић за столом као записничар…”
На страници 81 књиге Дарко Николић набраја састав борбене послуге пре мог уласка у станицу за вођење ракета.
Прилог бр.3.-страница 81.
Прилог бр.4.-страница 83.
Борбени рад у моменту мог уласка у станицу није био у току. На својим радним местима дремали су Дани Золтан и Тиосављевић Дејан. Врло тенденциозно и он изјављује да ја стојим,а добро зна да од момента мог уласка у станицу иза његових леђа стоји Борис Стоименов. Зато Стоименов није ванредно унапређен нити је на списку било ког званичног војног документа.
Дарко Николић не само што незна где се ја налазим. Он незна ни где се налази војник Бложић Давор који је њему са десне стране и стоји иза планшете са слушалицама на ушима.
Прилог бр.5.- Бложић Давор ст.137
Војник каже да стоји иза планшете са слушалицама,а не како каже потпоручник Николић да седи за столом као записничар. Заборавио потпоручник из ракетне батерије где се шта налази у кабини за вођење ракета. Својом изјавом војник негира Николића као официра. Проблематична је и изјава војника. Из ње сазнајемо да он види да се на екрану руковаоца гађања појавио циљ,да он зна с ким разговара командант дивизиона и да тражи од предпостављене команде дозволу да дејстује. Сјајно. Има пуно проблема и неистина и у овој изјави. Показивач осматрачког радара П-18 налази се на удаљености 5-6 метара од војника БОЧНО окренут према њему што значи да он није у могућности да види екран. Друго он чује да командант разговара стојећи иза планшете ваздушне ситуације са слушалицама на ушима. Младост има сјајан слух. Планшета се налази испред војника између њега и руковаоца и у радном положају заузима комплетану ширину станице за вођење, и треће зна ским разговара командант. Врло интересантно.
Закључак се намеће сам по себи. Изјава Дарка Николића је у супротности са свим званичним војним документима,службеним забелешкама,фото материјалима,званичној монографији 250.рбр ПВО ,ратним издањима листа “Војска. Као официр добро зна како је ту ноћ извештен оперативни центар 250.рбр ПВО по радним местима и параметрима уништења циља. Морао је да зна и да је бригада била у обавези да извести Корпус ПВО и тако по вертикали. Својом изјавом и он демантује комплетну командну линију од команданта ракетног дивизиона до Оперативног Центра Генералштаба. Добро је имати писани траг да он стоји иза сваке своје речи.
Толико о памћењу и поузданости сећања после 17.5 година од рата. Како је било могуће да све ово промакне “истраживачу” и аутору књиге? Како је то све промакло стручном рецензенту генералу Драганићу? Да ли то говори о њиховом не знању или намери? Има и једног и другог. Зашто се у књизи пореде само моје изјаве када су изјаве других учесника толико различите? Но више је него очигледно да је постојала дружина која је покушала да фалсификује историјски догађај. На моју срећу толико нестручно дајући ми огроман маневарски простор у сваком смислу.
