Прочитај ми чланакПобедом у Другом светском рату, совјетска армија остварила је снове православних мистика из ранијих времена — својим жртвама спасили су свет, оцењује историчар Предраг Марковић.
Када је амерички председник Доналд Трамп пре неколико дана изнео виђење историјске улоге своје земље у прошлом веку, вероватно није очекивао да ће изазвати полемику. Као и сваки бизнисмен, очекивао је да после његових речи уследи тачка, да се оне само констатују као чињеница и да се настави са послом.
Тако су Трампове речи да је америчка нација апсолутни победник у два светска рата, али и да је победник у сиријском конфликту, изазвале прилично оштре реакције у руском друштву, пословично осетљивом на ниподаштавање његове улоге у поразу нацизма у Другом светском рату.
Историчар Предраг Марковић каже да је комично поредити америчку и руску, односно совјетску улогу у том, до данас највећем глобалном сукобу у историји човечанства, а као пример наводи број жртава палих у опсади Лењинграда између 1941. и 1944. године.
„Само у тој опсади страдало је више Руса него свих Американаца, Француза и Британаца са колонијама заједно. Њих је страдало око милион, а преко милион Руса страдало је само у једној борби Другог светског рата. А да не говоримо шта је Курск, шта је Стаљинград, шта је битка за Москву… Просто је увредљиво мерити нечију улогу у рату са улогом совјетског народа и совјетске армије“, каже Марковић.
Питање ко је имао пресудну улогу у Другом светском рату је питање за обарање на испиту, додаје Марковић.
„Пресудила је огромна жртва совјетских народа и Црвене армије на Источном фронту. Отприлике 90 одсто немачких губитака су на тој страни“, објашњава Марковић.
Улога САД у Првом светском рату већа је него у оном потоњем, јер су се у рат умешале у тренутку када су све стране биле исцрпљене и САД су пресудно утицале на исход рата, додаје он.
Тај рат показао је све слабости царске Русије, јер је она у почетку имала успеха против Аустроугарске, али против Немачке је трпела велике поразе, наглашава Марковић:
„Ту се види један нови квалитет, који је, ипак, Совјетски савез у смислу државне снаге унео. Зато што тамо, где су војници царске Немачке газили руске војнике, у Другом светском рату резултат је био обрнут.“
Када желе да увећају своју улогу у Другом светском рату, амерички аналитичари и историчари увек наглашавају чињеницу да је Америка снабдевала остале савезнике ратним и другим материјалом, као и да без те помоћи не би било заједничке победе.
На тај начин они покушавају да докажу да је победа над нацизмом заједничка ствар и да без сарадње сила победница не би било ни победе. Међутим, Марковић наглашава да је сагледавање појединачних улога и доприноса сила победница могуће због несразмере у жртвама које је Совјетски савез поднео у поређењу са осталима:
„Помоћ савезника није штетила, али док је она стигла рат је био већ одлучен. Она је стигла тек током 1942. године, када су на Источном фронту већ пали милиони људи“.
Сумирајући улогу руског народа у Другом светском рату, Марковић указује да је занимљива чињеница да је руска, односно совјетска војска остварила снове многих православних мистика из прошлих времена — они су својим жртвама спасили свет.
„То што су православни мистици веровали да је некакав духовни подвиг и подухват, претворило се у право спасавање света“, закључује Марковић.
