Прочитај ми чланакМосква себи не сме да допусти Пирову победу, која би Путинов ратни план приказала као грешку, а не као потез генија.
Владимир Путин, човек који у последњих 17 година доминира руском политиком, прошле недеље је долетео у Сирију, први пут откад је пре две године руским ваздушним снагама дао налог да одбију сиријске побуњеничке групе које су се приближавале председничкој палати Башара ел Асада. Кад су руски бомбардери започели ваздушну кампању, деловало је да је Асадов режим на ивици колапса. Сада се сиријски моћник самоуверено одмара у Дамаску, док се његови противници, од којих су многи уморни и деморалисани ратом који траје већ седму годину, све учесталије питају да ли је њихов циљ да свргну режим доживео трајни неуспех.
Иако је многима у САД и Западној Европи згодно да на Путинов војни гамбит залепе етикету безусловне победе за Русе и немерљиве катастрофе за Вашингтон и Брисел, сиријска партија још увек траје. Упркос Путиновој изјави о победи на руском аеродрому и његовој церемонијалној инспекцији импресивне руске почасне гарде, Москва се сада позиционирала као актер који сноси трајну одговорност за успех Асадовог режима. Заиста, спасивши Асада у септембру 2015. и омогућивши његовој влади да током протекле две године освоји велики део територије, Русија је у великој мери постала одговорна за будућност Сирије.
Са војног аспекта нема никакве сумње да Асад побеђује у рату. Кад није бивала бројчано надвладана од екстремиста или кооптирана до непрепознатљивости, умерена сиријска опозиција остављана је да трули у Источној Гути или је сабијана у све мање џепове сиријске северне провинције Идлиб. Пре годину дана већина аналитичара би идеју о заузимању Дејр Езора од стране сиријске владе одбацила као маштарију.
У реалности, то је било све само не маштарија. Дејр Езор је очишћен од бораца Исламске државе, који су годинама у срцу града држали владине снаге под опсадом. Сиријска влада контролише све кључне коте, аеродроме, луке и демографске центре који су јој неопходни да задржи макар и номиналну контролу над земљом. Вероватно најочигледнија манифестација војног успеха режима јесте то што је Запад изгубио интерес за Асадову политичку будућност. Годинама уназад је Асадово одступање са власти било црвена линија Запада и услов на којем је Вашингтон инстистирао у унутарсиријским преговорима које у Женеви организују УН. Сада чак и Саудијска Арабија приватно прихвата да је Асадова оставка током потенцијалне политичке транзиције недостижан циљ и да би политичка опозиција требало да се помири са реалношћу да ће диктатор у краткорочној будућности остати у кабинету.
ПУТИНОВА ФАТАМОГАНА
Ипак, иако трајекторија грађанског рата иде наруку режиму, Сирија је у руинама. Земља је урушена, друштво подељено, економија комплетно уништена. Некомпетентни и корумпирани политички режим ће вероватно охрабрити неке од Асадових противника да наставе борбу. Самоувереност коју је Владимир Путин показао ове недеље током састанка са сиријским владиним званичницима због више разлога је заправо фатаморгана; кад се погледа детаљније јасно је да Асадова победа није створила здраву и функционалну државу, која има контролу над својим границама и може да опстане независно од спољне помоћи.
Сиријски рат је био невероватно скуп, не само за Сиријце – током сукоба убијено је око 400.000 људи – већ и за економски потенцијал и друштвено јединство земље. Судећи по Кабинету за координацију хуманитарних активности УН, 13,1 милиона Сиријаца (око 72 одсто популације) зависи од свакодневних испорука хуманитарне помоћи међународних донора. Преко шест милиона Сиријаца је интерно расељено у друге делове земље и не могу да се врате својим домовима због безбедносне ситуације. У многим случајевима ти домови и не постоје. Преко пет милиона Сиријаца је избегло у избегличке кампове у Либану, Турској и Јордану чији капацитети су услед препуњености доведени у питање и којима је често ускраћена међународна финансијска подршка.
Какав год да је био потенцијал сиријске економије пре грађанског рата, сада је нестао. Према свим рационалним проценама Сирији ће бити потребне генерације како би се вратила на предратни ниво. Светска банка је израчунала да су борбе и физичка разарања сиријску владу коштала 226 милијарди долара. Процена укључује медицинску инфраструктуру, образовни систем, као и јавну инфраструктуру, која је најблаже речено оштећена и неефикасна. Светска банка је известила да је „оштећено 27 одсто укупног стамбеног фонда, при чему 20 одсто делимично, а седам одсто у потпуности“. Половина медицинских клиника и болница је или потпуно уништена или оштећена, чиме је људима ускраћен приступ основној медицинској нези, што је изазвало тешку хуманитарну кризу у земљи. Уколико погледате видео и фото материјал из Сирије видећете целе градове – Рака, Алепо, југозападно и североисточно предрађе Дамаска, Идлиб и Хомс – сравњене са земљом.
Зашто је ово важно Путину? Због тога што је контакт група Пријатељи Сирије – богате земље међу којима су САД, Велика Британија, Француска, Саудијска Арабија и Катар – јасно ставила до знања да Сирији неће пружити било какву помоћ у обнови уколико земља не прође кроз процес политичке транизиције који је утврђен у неколико резолуција Савета безбедности УН. Обраћајући се новинарима у Стејт департменту 18. септембра, актуелни амерички помоћник државног секретара задужен за Блиски исток (Дејвид Сатерфилд) рекао је да ће Асад, ако преживи, бити препуштен сам себи. „Режим и они који га подржавају не могу прогласити победу искључиво на основу мапе и стања на терену“, поручио је Сатерфилд. Уколико не дође до транзиционог процеса, међународна заједница „неће допринети легитимацији, аутентификацији или обнови Сирије“.
САД: ТАКТИЧКИ УСПЕСИ МАСКИРАНИ У СТРАТЕШКЕ ПОБЕДЕ
Без финансијске помоћи Запада и арапског света Асадова Сирија ће имати великих тешкоћа да у одређеној мери нормализује послератно окружење, што је циљ који би диктатор желео да оствари, ако ни због чега другог, онда због учвршћивања идеје његовог легитимитета у очима народа. За Путина ово значи да Москва мора донети одлуку: потрошити десетине милијарди на обнову слабог савезника или се извући и оставити Асадов режим на цедилу.
Прва опција ће за Путина бити изузетно скуп подухват, нарочито јер је руска економија показала слабије кварталне стопе раста него што се очекивало. У другом случају најближи савезник Русије у региону трајно би утонуо у стање крхе оронулости и не би био у стању да брине о својој националној безбедности без помоћи спољних актера као што су либански Хезболах, ирачке шиитске милиције и иранска Револуционарна гарда.
Због одржавања Асада на власти, Путин и његови ирански партнери сада су de facto одговорни да обезбеде барем половичну функционалност сиријске државе и њену способност за суочавање са безбедносним изазовима који би могли да искрсну. С обзиром на недостатке капацитета сиријске војске након десетина хиљада погинулих, повређених и дезертираних војника, биће потребне године пре него што Асад буде у могућности да се самостално суочава са претњама, ако у томе икада и успе. Последња ствар коју након толико улагања у Асадово преживљавање Москва сме да допусти јесте Пирова победа, односно победа која би Путинов ратни план приказала као грешку, а не потез генија.
Сирија је такође лекција и за САД – лекција коју је Вашингтон требало да научи током 16 година војних интервенција на два континента и у неколико земаља. А она се своди на то да се треба чувати тактичких успеха маскираних у стратешке победе. Успеси на терену нису трајни, а њихова реализација често захтева велике финансијске и људске жртве. Далеко је скупље потрошити милијарде долара и уложити огромне војне и политичке капацитете у одржавање резултата победе него бомбардовати из ваздуха и распоредити специјалне снаге да помогну савезницима у освајању територије. У спољној политици, као и у животу, о последицама је најбоље размишљати пре доношења одлуке.
Даниел Р. Депетрис је спољнополитички аналитичар, колумниста Ројтерса и сарадник листа Вашингтон егзаминер
