Прочитај ми чланак

ВУЧИЋ у суботу и недељу на Косову

0

Београд -- Председник Александар Вучић боравиће у суботу и недељу на Косову и Метохији, наводе из кабинета председника Србије.

Како наводе, председник ће посетити Косовску Митровицу, а у суботу увече Грачаницу и Лапље Село како би био и разговарао са Србима на Косову и Метохији.

 

Вучић је раније изјавио да је убиство Оливера Ивановића терористички акт и да ће се Србија према том акту тако и односити.

„Починиоци овог акта биће ухваћени, ако их не пронађу они који то морају да учине, учинићемо ми“, додао је Вучић.

Како је рекао, на седници Савета је договорено и упућено је писмо органима Еулекса и Унмика са захтевом да државни органи Републике Србије учествују у спровођењу истраге на територији Косова и Метохије.

“Зато што смо уверени да би то значило и откривање истине о убиству Оливера Ивановића. Пронаћи ћемо убицу или убице. Немам овлашћења да у овом тренутку говорим о сазнањима којим располажемо. Нећу да спекулишем, али има интересантних детаља који указују на могуће починиоце“, рекао је Вучић.

 

Извор: b92.net

Ознаке: ,

11 коментара “ВУЧИЋ у суботу и недељу на Косову”

  1. perungromovnik каже:
    17.01.2018. у 23:04

    „…Починиоци овог акта биће ухваћени, ако их не пронађу они који то морају да учине, учинићемо ми“, додао је Вучић…“
    оћете, пронаћи ћете их, исто као што сте пронашли оне који су побили Србску децу на Бистрици или жетеоце у селу Старо Грацко….посерем ти се у уста де-билна да ти се посерем лажљива! хаааак, пууу! ДАБОГДА ЦРКО!

  2. Риле каже:
    17.01.2018. у 16:09

    Несуђени владар свих Југословена – белосветски преварант

    Двобоји и љубавне авантуре, те коцка и оргије испуњавали су живот несуђеног владара Црне Горе, Србије, Албаније – свих Југословена, живот генерала, грофа, војсковође, маркантног дечака из Суботице, Казанове из Бачке, љубимца Марије Терезије, непревазиђеног белосветског преваранта – Димитрија де Вујића!

    Следи први од три дела ове приче…

    Рођен је 1758. године у Суботици, у породици поштених и вредних земљорадника и трговаца. Био је дрчан, смео, висок и леп, а земљорадња и трговина су га најмање интересовале. Уписао је школу за хусара (лако наоружани коњаник), па је стекао звање хусарски рит-мајстор (коњички капетан – учитељ јахања). Убрзо затим, позива га себи царица Марија Терезија (слика 1), којој су сви причали о подвизима овог јунака из Бачке.

    Нема доказа, али очигледно је да је царицу опчинио и још неким адутима, будући да га је брзо поставила у своју личну службу и дала му посебне и врло поверљиве задатке. Често је носио важне депеше на Варсајски двор код Марије Антоанете (слика 2), ћерке царице Марије Терезије и супруге Луја XVI. У Паризу је почео да троши очеве паре купујући за себе ,,напудерисане перике”, као и одела од најфинијег памука са крупним дугмадима и најскупљим чипкама.

    Разгневљени отац, због пристиглих дугова свог сина, бесни по Суботици и доноси следећу одлуку којом га искључује из тестамента:
    ,,Сину Димитрију не остављам ништа јер ме је за живота више коштао, него што бих му био оставио.”

    Његово лудовање по Версају није имало само утицај на очев тестамент, већ и на наклоност царице Марије Терезије која му није могла опростити љубавне авантуре са француским маркизама. Царица наређује да ухапсе и стрпају у тамницу њеног љубимца чим се буде вратио из Париза. Он то сазнаје и спасава се у последњем тренутку бекством у Пољску.

    Ни у Пољској не мирује. Одмах прилази и шармира рођену сестру пољског краља, Станислава II Августа Поњатовског, младу Изабелу (слика 3). Наредних месеци у Варшави Димитрије стиче краљево поверење и то толико велико да га овај именује за свог ,,интимног саветника”. Поред тога награђује га орденом Светог Станислава на ленти, па му чак додељује и грофовску титулу!

    Гроф Димитрије постаје најмаркантнија личност на пољском двору. Убрзо, краљ почиње да спрема војску за Руско-пољски рат 1792, у коме наш јунак жели да покаже свој талент војсковође, који је дуго осећао у себи, те, пошто је већ био близак са краљем, успева да буде именован за генерала!

    Љубавна веза са краљевом сестром, али и многобројне авантуре са женама највишег племства у Пољској, омогућавају грофу – генералу Димитрију, остваривање свих његових амбиција, али и стицање великог богатства.

    Међутим, један љубавни скандал који је направио на самом двору, када је био изазван и на двобој од стране дотичног љубоморног мужа, била је кап која је прелила чашу, те краљева сестра налаже да се Димитрије протера из Пољске. За разлику од бежања из Аустрије, када је ноћу на коњу измакао потери, сада из Пољске одлази у раскошним кочијама упрегнутим десетинама враних коња. На лакираним црним вратима кочија стајао је златан краљевски грб, а лична гарда грофа Димитрија, обучена у најсвечанију униформу, јахала је испред и иза његових кола.

    Пут их је водио право у Варсај, југозападно од Париза. Али у Француској је била револуција. Дворац у Варсају је био сада дом за неке друге људе. Његова познаница Марија Антоанета је била у тамници заједно са целом дворском свитом. Неуморни гроф Димитрије проналази брата француског краља, као и принца од Конде, који су активно радили на организацији европске коалиције која би била усмерена на гушење Француске револуције.

    Нашем генералу се одмах стварају идеје и јавља жеља да буде војсковођа, па он предлаже француским пријатељима један чудан уговор. Наиме, нуди им да за високу новчану надокнаду угуши Француску револуцију. Изјављује да ће да сакупи двадесет хиљада наоружаних добровољаца са Балкана, претежно Срба, Црногораца и Албанаца, па да ће са њима потући револуционаре, заузети Париз и вратити француског краља на престо!

    Принчеви прихватају ову несвакидашњу понуду. Одвајају један део новца по уговору и предају му га као аванс а остатак, кажу, добиће када прве добровољачке трупе буду прикупљене. Тада гроф Димитрије оставља пољска кола и узима нова, француска, са ликом Луја на вратима, товари на њих ковчеге пуне златника и са својом личном гардом, сада још лепше обученом, креће ка црногорским планинама.

    Наставиће се…

    1. Риле каже:
      17.01.2018. у 16:10

      Гроф Димитрије де Вујић – завртео целу Европу!

      Други део…

      У првом делу приче о грофу Димитрију видели смо да је француским племићима, за високу своту новца, обећао враћање краља на престо. Тај уговор је потписан у фебруару 1792. године и између осталог садржао је детаље око организације прикупљања добровољаца које је јунак ове приче намеравао да обезбеди у Црној Гори, Албанији, Србији, односно балканским земљама.

      У уговору је стајало да гроф Вујић мора да прикупи четири пука добровољаца, да се са њима искрца код Нице на француску обалу, те да одатле крене ка унутрашњости према Паризу док би му се уз пут придружила војска из Тулона.

      Француски племићи, потписници уговора, предали су грофу Вујићу на руке двеста лујдора (златне кованице са ликом краља Луја), као прву помоћ око састављања добровољачке војске, док је главну количину новца требао да добије у Напуљу. У уговору је стајало да ће у Напуљу, од тамошњег двора, добити на руке још двеста хиљада фунти сребра. Француски племићи тада доносе одлуку да грофа Димитрија де Вујића прогласе маршалом Француске!

      Међутим, двор у Напољу није хтео ни да чује за ту исплату тако да се гроф Димитрије де Вујић морао задовољити са још двеста златника које су му накнадно дали племићи. Све у свему, наш гроф преко Анконе долази у Дубровник, а одатле, на шпанској поштанској лађи, стиже у Котор, па одмах затим у Будву. Са њим је ишла цела свита војника, плаћеника, који су били у раскошним униформама са скупоценим накитом и позлаћеним оружјем. Гроф је инсистирао на беспрекорном изгледу, како своје гарде, тако и кола, опреме и наоружања које су носили.

      У Будви га дочекује владика црногорски Петар I Петровић Његош (слика 1) са још неким главешинама. Гроф Димитрије одмах изаже свој план Његошу, који није био баш одушевљен том идејом. Много боље односе је наш јунак успоставио са губернатором Црне Горе, Иваном Радоњићем, који је био фасциниран маршалом Вујићем – потомком српских владара! Наиме, гроф Димитрије де Вујић је на тим састанцима истицао: ,,Још пре хиљаду и сто година владали су моји преци српским земљама.”

      Главешине Црне Горе су му обећале хиљаду и двеста добровољаца, али под условом да сваки Црногорац који ступи у његову војску добије одмах по дукат и по још један пре него што крене од куће. Услов је био и да девет Црногораца у тој војсци добију највише официрске чинове, те да црногорски војници примају два пута већу плату од француских. Гроф Димитрије де Вујић прихвата услове и одлази у Скадар код скадарског паше који му обећава четири хиљаде војника под истим условима као и Црногорци.

      Када је све ово организовао остало је још само да прикупи новац. Француски племићи се поново обраћају шпанском двору, али средства не добијају, па видевши да од балканске војске неће бити ништа, принчеви шаљу своја два официра у Венецију, где се гроф Димитрије сакрио, да га пронађу и узму назад 400 лујдора и уговор који су потписали.

      Између Димитрија и француских официра долази до сукоба у Венецији. Гроф одбија да им врати новац јер тврди да Уговор није испуњен француском, а не његовом, кривицом. У сукоб се умешао и руски конзул у Венецији, који је одмах известио своју царицу Катарину II о овој Вујићевој неуспелој експедицији. За самог грофа Димитија руски конзул пише: ,,Он је доиста био коморник (поверљива особа) краља, али сада више наличи на каквог пробисвета.”

      Високи углед у Црној Гори гроф Димитрије де Вујић уживао је у то време јер Црногорци нису могли да верују да неко ко тако лепо говори српски, православац, а тако богат и раскошно обучен, па још има и грофовску титулу, може бити варалица, већ су га сматрали заиста неким потомком краљева. Црногорски владика Петар I Петровић Његош у писмима му се обраћа са: ,,Ваше снатељство, милостиви грофе…” (Снатрити – заносити се мислима, маштати, сањарити… Речник књижевног језика, Матице српске из 1967. године).

      Увидевши да је побрао црногорско поверење гроф Димитрије развија нову акцију. Жели да постане кнез Црне Горе и да одатле дигне устанак који би ослободио све хришћане на Балканском полуострву и ујединио их у једну јединствену државу! Он први, 1792. године, избацује идеју о стварању једне снажне југословенске државе чији би владар, разуме се, био он. Ту исту идеју је гроф Димитије нешто касније изложио у једном писму и самој руској царици Катарини II (слика 2).

      Док је чекао да постане кнез Црне Горе и владар свих Југословена, гроф Вујић није седео скрштених руку, већ је стално путовао привлачећи пажњу својом великом свитом у којој је сада било и неколико црногорских кршних момака обучених у најскупља црногорка одела. Често је боравио у Албанији где је покушавао тамошње поглаваре да приволи да му и они дају титулу – кнеза Албаније. Међутим, албанске главешине су узимале поклоне и дарове, али обећања нису испунили.

      Када је након две године проведених у Црној Гори и Албанији увидео да од титуле кнеза нема ништа, сели се у Лондон где се одмах оженио са једном младом Енглескињом. Међутим, већ након неколико недеља одлази у Хаг где води преговоре са вицеканцеларом Холандије нудећи му свој војнички и државнички талент.

      Не успевши да обрлати Холанђане, са својом свитом пратиоца у којој су и даље били Црногорци попут јеромонаха Стефана Вучетића, Луке Радонића и Николе Милетића, који је носио руски мундир (војнички капут), док су остали били у сјајним народним ношњама са широким појасима, из којих су вирили сребром оковани пиштољи и јатагани, одлази поново у Беч.

      Аустријска полиција препозна дезертера и бегунца, те једног дана опколи грофа Димитрија и ухапси га. На сцену је ступио руски амбасадор у Бечу, који је одмах реаговао јер му се гроф де Вујић представљао као најбољи пријатељ кнеза Галицина, па га амбасадор на основу те приче вади из затвора и испраћа из Беча у коме више није био сигуран.

      Верујући да је дошао тренутак да се оствари његова идеја о уједињењу свих Југословена, креће за Русију да потражи помоћ царице Катарине.

      Наставиће се….

    2. Риле каже:
      17.01.2018. у 16:10

      Син трговца из Суботице, љубимац Марије Терезије, пољски гроф и генерал, француски маршал, несуђени црногорско-албански кнез и владар свих Југословена, Димитрије де Вујић, наставља своју белосветску пустоловину…

      Следи трећи, последњи, део…

      У прошлом делу видели смо да после неуспеха у Холандији – није обрлатио тамошњу владу да га постави као војсковођу, гроф Димитрије креће према Русији, право у загрљај царици Катарини II. Међутим, на његову несрећу, стиже доста касно у Русију будући да Катарина II није више била она млада, галантна царица, која је радо волела да гледа снажне и лепе официре, посебно ако су долазили са Балкана. Те исте 1796. године, тешко оболела, она је и умрла.

      Свита на њеном двору покушавала је на сваки начин да се отараси немилог грофа, поглавито што је царица још за живота дознала од свог конзула из Венеције да је гроф Де Вујић, у ствари, један преварант. Касније је у папирима пронађена забелешка њеном руком писана: ,,Чини ми се да је овај Вујић једна скитница прве врсте.”

      Вероватно због тога гроф Димитрије де Вујић није ни примљен у аудијенцију код царице за њеног живота, али јој је зато писао писма у којима је предлагао да Русија помогне у ослобађању свих хришћана са Балкана. У тим писмима, између осталог, каже: ,,Народ горди (овде мисли на Србе, Црногорце, Албанце и остале народе Балкана), изабрао ме је за свога начелника, но пред Њеним царским величанством ја скидам са себе сва права и пуномоћства којима ме је овај народ одликовао. Од Вас очекујем решење моје и његове судбине.”

      На крају тог писма долази оно главно. Тражи паре од царице за испуњење тог задатка – ослобађања хришћања и стварања једне нове државе, велике југословенске царевине! Даље у писму износи све појединости његовог плана, како ће сакупити седамдесет две хиљаде људи, али то наравно изискује много трошкова: ,,које није кадар подносити приватан човек”.

      Да ли је царица прочитала то писмо, не зна се, али се зна да је одмах након тога полиција протерала из Русије грофа Димитрија и он се склања у Пруску, а тада га и његова велика свита пратилаца напушта. Његов ађутант Никола Милетић ступио је у руску војску, а Стефан Вучетић и Лука Радонић обратили су се царици за помоћ, говорећи да су били заведени и преварени, па им Катарина II даје по 300 дуката и по 100 рубаља за путни трошак, али да се одмах врате у Црну Гору.

      Гроф Димитрије де Вујић у Берлину упознаје чувеног Петра Ичка (касније, за време Карађорђа, Ичко је посредовао око склапања такозваног Ичковог мира). Петар Ичко је тада био тумач у турском посланству у Берлину, а под утицајем грофа Димитрија пристаје да му набави турски пасош са којим јунак наше приче почетком 1798. године стиже у Цариград.

      У Цариграду иста прича, представља се као ,,господар црногорски” и моли Високу порту да га призна за кнеза, обећавајући брда и долине. Чак им је и један уговор предложио, у коме је стајало да ће он за њих увек прискочити у помоћ са својих тридесет и пет хиљада људи, али да они њему исплате одређену количину новца. Како каже у том уговору, спреман је за њих чак и на Русију да крене! Тај уговор, који је написао 14. фебруара 1798. године, имао је толико детаља да је Турцима, чак, обећао да ће им годишње плаћати данак од триста хиљада ока сирове вуне!

      У том тренутку цариградски патријарх Григорије пише писмо Његошу на Цетиње и пита га: ,,Ко је овај Вујић?” Петар I Петровић Његош, запрепашћен да се сем њега нашао још један црногорски владика, одговара на писмо, те каже: ,,Поменутог Димитрија Вујића црногорски народ није никада признао за свог заповедника, нити има намере за то.” Патријарх на дискретан начин обавештава Високу порту отоманску да је господар Вујић у ствари ,,неки авантуриста”, па тако грофа Димитрија истерују из Цариграда.

      Несуђени кнез и владар, гроф Димитрије де Вујић стиже у Црно Гору, али Његош наређује да га одмах и одатле протерају! Гроф се правдао да је у Цариграду лагао само због интереса Црне Горе, да је све чинио за црногорски народ, итд. Ипак, не успева да промени одлуку о протеривању. Долази у Котор и ту пада у руке аустријској полицији која га одводи у затвор. Међутим, има записа да је одатле убрзо пуштен и протеран у Венецију.

      Зна се да је касније, дуже времена, живео у Лондону и имао три сина којима је дао имена најславнијих војсковођа: Ханибал, Цезар и Александар. Постоји запис да је гроф покушао да у португалској влади постане генералисимус, у чему му је помагао фелдмаршал гроф Холц, с којим се спријатељио у Лондону.

      Када су се Бурбони после Наполеоновог слома вратили на власт, гроф Вујић хита за Париз у потрази за својим старим пријатељима. Судећи према неким документима, изгледа да је од њих добио замак Лашнер у Француској. Али ту није крај приче, гроф тек наступа 1821. Године, по избијању грчког устанка…

      Гроф Димитрије је решио да 1822. организује устанак на Кипру. Направио је у Лондону главни штаб кипарских устаника, а сачуван је чак и један печат тог штаба, са грбом орла који држи змију у канџама. Гроф Вујић почиње именовати официре и заповедати устаницима. Није се ни померао из Лондона, а управљао је устанком преко митрополита Јоанкија који је водио чете против Турака.

      Док је на Кипру трајао устанак Вујић долази на генијалну идеју – нуди Енглезима да купе Кипар! Гроф наводи да је врло важно да Енглези имају у својим рукама једну тако важну базу као што је Кипар, али они одбијају ту понуду, па неуморни гроф Димитрије ,,свој Кипар” касније нуди Американцима код којих, такође, понуда не пролази (овде је интесесантно да је 60 година касније Кипар стварно постао енглески, ето колико је гроф био испред свих..).

      То је био последњи подвиг грофа Димитија де Вујића. У његовој оставштини, поред многобројних записа, писама, докумената, из којих се види да је јунак ове приче течно говорио скоро све европске језике, пронађена су и три портрета: Наполеона, првог војводе од Велингтона и адмирала Нелсона.

      Увек имућан, али не толико да би и своје синове учинио богатим, у дубокој старости гроф Димитрије де Вујић 1836. године умире у једном замку у околини Брисела, у Белгији. После његове смрти син Ханибал, који је био сликар, када је потрошио све што му је од оца остало, креће у Суботицу, иако није знао ни реч српског језика, да тражи дедино наследство. Рођаци, који су још раније растргли имовину свог рођака, на све начине спречавају Ханибала да оствари своје право, те он умире у највећој беди у темишварској жупанији.

      Ето, то је била прича о пустоловини једног бачког Казанове, грофа и маршала, несуђеног кнеза и владара свих Југословена, човека који је завртео целу Европу, а о коме појма нисам имао, све док нисам налетео на записе које је Станислав Краков објединио, користећи архиву коју је Јоаким Вујић пронашао на свом тавану у једном сандуку, а припадала је његовом даљем рођаку – грофу Димитрију де Вујићу.

      Хвала Вам на пажњи!

Коментари су затворени.