Прочитај ми чланак
Вековима се већ мери онај период откако су бели дошљаци из Европе покорили домородачко индијанско становништво Северне Америке и успоставили власт у држави која је, после два светска рата, стигла до статуса водеће економске и војне силе наше планете.
Познато је, Америка се изборила за тај статус и консолидовала га у сијасет локалних сукоба од средине прошлог века (далеко ван својих граница) и све је то тако ишло до недавног 6. новембра и једне њене интерне експлозије – која би, такође, могла да собом донесе далекосежне последице.
Реч је ту о једној евидентно новој демографској реалности, драматично потврђеној и верификованој на прошлонедељним председничким и конгресним изборима. Конкретно, чињеницом да је, свеукупно, чак (невероватних) 82 одсто не-белих Американаца (према попису из 2010, било их је скоро 108 милиона) гласало тог уторка за једну политичку опцију (Демократска партија) и њене кандидате – без обзира на старост испитаника и њихов социјални и економски статус.
Нова америчка стварност заснована је на прилично неупитним чињеницама. За почетак: чак 93 одсто Афроамериканаца гласало је овог пута за „црног Кенедија у Белој кући“, Хиспаници (легални латиноамерички имигранти), који сачињавају 10 одсто бирачког тела, дали су му 70 одсто својих гласова, а исти проценат евидентиран је и у случају досељеника из Азије. Има још: Американке су дале предност Обами са 56 према 44 одсто у односу на Ромнија, а чак две трећине из категорије најмлађих бирача (18-29 година, такозвана „миленијумска генерација“, која чини скоро петину гласача) такође се изјаснило за актуелног председника.
Статистика води ка следећем питању – колико ће се тај тренд наставити у ближој и даљој будућности? Уместо одговора, у овом тренутку доступан је само следећи индикативни податак: прошле године, први пут у историји, у Америци је било рођено више беба „обојених“ родитеља него белих Американаца. Закључак се, очигледно, намеће сам по себи, што се тиче те актуелне и будуће изборне аритметике у САД. Ни то, међутим, није све.
Занимљив је, с друге стране, својеврстан изборни парадокс да је Обама остварио у уторак импресивну предност од преко стотину електорских гласова, док је у коначном збиру за њега гласало само нешто више од милион људи, од преко 120 милиона бирача. Са та два збуњујућа податка, не изгледају, на први поглед, за одбацивање упозорења појединих затрованих прорепубликанских аналитичара о „неумесности текућег сахрањивања Мита Ромнија и перспективе партије чију је он политику заступао на изборима“ (Волстрит џорнал, Фокс ТВ и још по неки, њима слични).
Америчка постизборна прича, међутим, има и своју другу страну. У јавности све приметнију и значајнију – ако се зна да је реч о земљи, са скоро 330 милиона становника, у којој на припаднике етничких мањина (према попису из 2010. године) отпада већ око 37 одсто становништва.
Било како било, у изборном циклусу 2012. регистрован је рекордни број поменутих не-белих Американаца који су се кандидовали за највише функције извршне и законодавне власти (Бела кућа и Конгрес). Процентуално највећи искорак направили су аспиранти за Конгрес пореклом из Азије и са пацифичких острва (чак 21, у поређењу са њих 10 на изборима 2010). Ситуација у вези са том „браон-црно-жутом мањинском коалицијом“ која прераста у будућу већину, међутим, још увек је само први, мада и прилично поуздан оријентир према изворишту поновног Обаминог тријумфа.
У потпунијем разумевању америчке слике времена садашњег може да послужи ових дана често коришћена медијска метафора о „буђењу латиноамеричког џина“ на минулим председничким изборима – са податком о повећању учешћа бирача пореклом из Мексика, Централне и Јужне Америке за чак једну четвртину у односу на 2008, кад је Обама, такође уз њихову максималну подршку, елиминисао тадашњег фаворизованог републиканског кандидата сенатора Мекејна.
„Победа против Ромнија доћи ће једино уз пуну подршку Латиноса“, јавно се изјаснио Барак Обама, у једном ТВ интервјуу пре месец и по дана, најављујући тиме и своје главно усмерење у финишу кампање. Знали су, он и његови, у чикашком штабу, о чему говоре: од 50,6 милиона натурализованих Американаца латиноамеричког порекла, преко 26 милиона их је било са правом гласа – и, према томе, само их је требало анимирати, мотивисати и усмерити како да такво право искористе 6. новембра.
Као што се видело, била је то Обамина добитна изборна комбинација. Пре свега у Калифорнији, која са својих 55 електорских гласова (од 270 потребних за улазак у Белу кућу) већ скоро две деценије и онако представља апсолутно најјачу изборну базу Демократске партије.
Слободан Павловић
(Данас)
