Прочитај ми чланакБрибирска градина која је смештена на прелазу између Буковице и Равних Котара у Далмацији ради свог стратешког положаја имала је кроз прошлост посебан значај. За лепог времена поглед са градине преко Равних Котара допире све до плавог Јадрана. Мало је места на овим просторима која су у својим културним слојевима сачувала трагове прошлости као што је то учинио Брибир, па су га многи називали „наша Троја“.
Живот је овде почео да пулсира још од млађег каменог доба јер су испод Брибирске главице на локалитету Криваче утврђени неолитски остаци. У последњем миленијуму п.н.е. Брибирска главица постаје утврђено насеље племена Либурна које је река Крка делила од другог илирског племена Делмата, по којима је и Далмација добила своје име. Доласком Римљана обновљени су ранији бедеми и насеље је уживало статус муниципија – Municipium Varvariae.
Након просперитета у првим вековима, у време Сеобе народа Варвариа је доживела тешке дане. Од тога времена остали су напуштени објекти изложени сталном пропадању.
Из раног средњег века на Брибирској главици су скромни трагови, али од XII века ово насеље постаје средиште моћне хрватске породице Шубића, од којих се посебно истиче Павао I Шубић Брибирски „бан Хрватске и господар Босне“. За Младена III Шубића била је удата Јелена, сестра српског цара Душана, која је при своме двору имала и православни храм. Јелена је посебно остала упамћена као ктиторка манастира Крке, који је подигнут средином XIV века и остао кроз историју светионик српства и православља.
Турско поробљавање променило је и етничку слику овог подручја. У борбама против Турака, а на страни Млечана, ратовале су чувене српске породице Јанковића, Смиљанића, Мандушића, Синобада … Остаци из овог турског периода, а посебно утврда коју су подигли Млечани сведочи и о њиховом присуству на Градини.
Православни Срби од тог времена живе у континуитету у насељима која су подигли испод Брибирске главице. Присуство Срба засведочено је са храмом светог Јоакима и Ане који потиче из XIV века.
Културна заједница града Скрадина, заједно са Заводом за заштиту споменика из Шибеника, занемарују поменуте чињенице које говоре о присуству Срба, и на постављеним информативним таблама не спомињу православне светиње на Брибиру. Осим тога, уклоњен је и оградни зид који су подигли мештани да би сачували гробове својих предака. Позната је чињеница да је средином 80-их година прошлог века била покренута акција око измештања гробља, а за нову локацију одређен је простор са северне стране Градине. И данас су видљиви трагови зида и насип који је био одређен за нову локацију.
Данас је Брибир у Шибенско-книнској жупанији и његови малобројни житељи проводе усамљеничке дане. Према попису из 1991. године у селу је живело 549 становника, од чега 517 Срба (94%) а према попису из 2001. године било је само 79 становника. Будући да је реч о старијој популацији, њихов број је сваке године све мањи.
Оно што у последње време посебно забрињава мештане су археолошки радови који се изводе код православне цркве Светог Јоакима и Ане, испод чијих темеља стоји ротонда која се датира у Јустинијаново време тј. у VI век. Тиме она постаје прва међу таквим грађевинама у Далмацији, старија и од Светог Доната у Задру. Током истраживања ишло се до „самог дна“, при чему су уклоњени и гробови који су се налазили непосредно до саме цркве. Према сведочењу мештана, кости покојника су смештене у заједничку гробницу. Будући да нажалост овде више не живе они чији покојници ту почивају, изгледа да је све дозвољено па и преношење земних остатака покојника без знања њихових потомака. Свакако остаје питање ко је дао пристанак да се ова истраживања одвијају и да ли ће то утицати на статику, што може имати далекосежне последице и довести до девастације и урушавања самог храма.
Милојко Будимир, музејски саветник у пензији
Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске
