Прочитај ми чланакМногима је прва асоцијација на Светог Саву прелепи врачарски Храм за ког се сматра да је подигнут на месту где је Синан – паша спалио мошти српског светитеља 1592. Међутим, да ли су мошти Светог Саве заиста ту спаљене или негде мало даље?
Мошти Светог Саве, првог архиепископа Српске православне цркве и једног од најпоштованијих светитеља у нашем народу првобитно су биле сахрањене у манастиру Милешева. После једног од устанака против турске власти, како би казнио „бунтовну рају“ у којој је култ Свето Саве био јак, Синан паша је наредио да се мошти пренесу у Београд и спале. То је и учињено 27. јануара (10. маја по грегоријанском календару) 1592. године на брду Врачар.
Међутим, место где је данас подигнут храм Светог Саве највероватније није место где се спаљивање одиграло!
У историји заиста пише да су мошти спаљене на брду Врачар и то није спорно. Међутим, постоји један проблем – Врачар у то време није био тамо где је данас!
Један од првих људи који се озбиљније бавио овим питањем је био Сретен Петровић, угледни Београђанин из времена Кнеза Милоша. У време спаљивања, крајем 16. века, Београд је био много мањи него што је данас – варош тек мало већа од просечне турске касабе. Насеље се простирало у појасу око Калемегданске тврђаве на месту општине која се данас, логично, зове Стари град. Крај Београда био је данашњи Трг Републике.
На данашњем месту Храма на Врачару некада се налазила мочвара, а данашњи трг Славија био је бара у којој су Београђани пецали. Како је читав крај изгледао у 16. веку можемо само да претпоставимо.
Од данашњег Трга Републике некада је ишао пут којим се долазило и одлазило из Београда. Данашњи Булевар краља Александра који се продужава и постаје Смедеревски пут, некада се звао Цариградски друм. Управо њиме је, по предању, Синан паша дошао да спали мошти Светог Саве.
Са обе стране тог друма живели су Роми, које Турци нису пуштали у варош. Њихове черге простирале су се све до данашњег Цветног трга, а са леве стране Цариградског друма, на данашњем Ташмајдану, Београђани су трговали са припадницима овог путујућег народа, а многи су ту долазили и како би им гатаре прорицале судбину и врачале. Тако је читаво место добило назив – Врачар.
У време спаљивања моштију Светог Саве, центар Врачара је био оно што је данас Ташмајдански парк. Намера Синан паше – да запали велику ломачу на узвишењу како би заплашио што више Срба, могла се остварити управо ту, на месту где није било грађевина и које се лепо видело из свих делова града.
Ломача за Светог Саву код кафане „Шанса“
Касније, како се Београд ширио а чергари повлачили, и оно што је сматрано Врачарем се селило са њима. Када је, крајем 19. века Одбор за подизање Храма Светог Саве одлучио да се објекат подигне на месту спаљивања моштију “врх” Врачара био је тамо где се и данас налази. Осим што су званичници веровали да су открили право место, локација цркве испунила је још један услов из давнина – Храм се данас лепо види из свих делова града.
Ипак, врло је могуће да је чињеница да је Свети Сава заправо спаљен на Ташмајдану била позната нашим старима! Током 19. века Ташмајдан је био градско гробље, а кнез Милош је недалеко од места спаљивања направио цркву. Посветио ју се Светом Марку. Има оних који верују да је то урадио како не би разљутио Турке грађењем богомоље посвећене баш свецу чије су мошти они на том месту запалили.
Данас се овде не налази никакво обележје које би дало да се наслути да се баш на том месту догодило нешто важно. Иронично, ту је само кафана „Шанса“.
