Прочитај ми чланакДоласком Доналда Трампа и његове “милитари” администрације на чело САД су најављене велике промене у амричкој политици. Kасније је ескалирао сукоб са естаблишментом и оним што се зове “дубока држава”. Врхунац тога је био “блок” који је дошао од стране сенатске и конгресне олигархије која је увела нови пакет санкција Русији и тако блокирали за неко време нову Трампову политику према Москви.
Дубина раскола показује да су у питању различити лобији са различитим приоритетима у унутрашњој и спољној политици. Иза Трампа је стао реални сектор на челу са произвођачима оружја и израелски лоби а са друге стране су финансијски и медијски лоби који контролише већи део политичке и медијске сцене. Но Трамп се није предао и наставља по својој агенди, наравно уз одређене компромисе. Тешко је проценити како ће се завршити овај рат моћних лобија који су представљени у личностима Трампа и Сороша. За сада Трамп има ривала у политичкој олигархији која контролише представничка тела и у медијима али успева да постепено преузима полуге реалне власти у оквиру администрације и агенција које су од кqучног значаја за одмеравање снаге на овом до сада невиђеном мегдану.
Све се то преноси и на остатак света а нарочито на Балкан. Привремена пат позиција у Вашингтону је довела со тога да су на Балкану много активнију улогу почели играти Лондон Анкара Берлин и Москва што нас на неки начин враћа у време с краја деветнаестог века и борбе за “турско наслеђе” на нашим просторима. Вашингтон држи конце у својим рукама и нико не може да му озбиљно конкурише на овим просторима, но како нема јасну политику други то користе за своје интересе.
Највећи профитер је Лондон који супева да балансирајући између нових и старих у Вашингтону али и ЕУ ојача своје позицији. Русија је постала активнија али без јасног плана осим да провуче гасовод преко брдовитог Балкана. Турска је опет у замршеним односима са Вашингтоном и значајно су јој пале акције у Сарајеву Тирани и Приштини које су ипак лојалније Англосаксонцима но својим традиционални менторима Турцима. Немачка окупирана брегзитом, мигрантима и економским санкцијама Русији које су им наметнули из Вашингтона има довољно својих проблема да не може да се озбиљније бави Балканом.
Доласком нове администрације је дошло не толико до промене политике колико до ресетовања постојеће. На балкану то значи да ће сви стартовати од нуле и да се не гледа много на претходна савезништва и непријатељства. То јесте шанса за Србију да не буде више лош момак који је крив за све лоше што се дешава на Балкану. Сви су кренули да лобирају код нове администрације и да своју позицију поправе или да врате део оних позиција које су изгубили ресетовањем. Највише новца су уложили Албанци који су преко својих криминално обавештајних веза успели да се врате у игру. Они нису више омиљени у Вашингтону као што су били али су ипак успели да санирају “штету” коју им је нанела Трампова победа. Хрватска је исто тако преко НАТО структура успела да поправи свој статус али без нарочитих постигнућа.
Ризици позиције Србије се састоје у томе да нас “комшије” прогласе за реметилачки фактор и за главне савезнике Русије на Балкану. То се већ на неки начин и десило јер се уклопило у антитуску и антитрамповску хистерију либералног естаблишмента у Вашингтону. Овде су наравно искористили Хрвати Албанци и Бошњаци да Србе представе као “руске људе”. Исто тако су као своју шансу то видели и нато и сорошевски медији и лобисти у Београду да на антируској хистерији поново добију фондове који су готово пресахли у протеклим годинама. Чак и бесмислени спинови о фантонској “Српској части” у круговима опозиције у Вашингтону добијају обрисе руског мешања у питање опстанка БиХ па чак се представља као некаква агресија Србије на суседну државу. То све наравно отеежава позицију Србије али на другој страни и ствара шансу за боље позиционирање у Вашингтону.
Руска карта представља и ризик за Србију јер се све што Русија чини овде на Балкану или оно што се некима привиђа да она чини некако ставља на рачун Србије. Зато је потребно не негирати наше добре односе са Русијом већ искористити негативни ПР тако што би Србија постала некакав мост између Вашингтона и Москве или Запада и Русије. Исто тако је потребно пратити дешавања у Сирији и понудити подршку плану мировне мисије у тој разореној земљи који би нас другачије позиционирао и у Вашингтону али и у Лондону Анкари Берлину и Москви.
Не треба подценити ни утицај који има одређена подршка ако је дошла у право време, па макар долазила и из малих држава. Москва се налази у изолацији а и противници Трампа га предсетаљају као човека који нема пријатеље у свету и то у одређеном моменту јесте шанса за мање замље ако брзо реагују и играју проактивно. Пример Пољске и Мађарске који су постали омиљени у трамповској администрацији о томе сведоче, а ни Словенија која “има” прву даму у Белој кући то неће пропустити да искористи. Промене у свету су огромне и ефекти егзита, победе Трампа и нове улоге Kине су и шанса за мале државе попут Србије да поправе своје позиције и преброде ова тешка времена.
