УЖИЦЕ – Ружа Мирковић живи сама, два километра од центра села Каран код Ужица, у условима недостојним 21. века. Пред зиму набави основне намирнице да бар не остане гладна ако снегови завеју. Сама је, а ипак, ничег се не плаши, само Бога.

Ружа има скоро 70 година , а више од 20 је како јој се урушила кућа. Дане проводи у некадашњој „лебној вуруни“, ноге греје да не зебу на шпорету који јој је Црвени крст добавио, а ноћ проведе у згради кроз чија брвна цвиле ветрови, а на јастук се цеде леденице.

„Живим у овом бурдељу, у овом трапу, видела си. Све шупље и све никакво и немам више куд“, жали се Ружа.

Пред зиму купи основно за живот у сеоској продавници, да има ако је снегови завеју. Тешко је сићи два километра кад заледи, а ноге већ клецају.

„Уземем на вересију обично гајбу зитина и некад брашна, кад ми нестане, ја опет помало узимам, па кад оно мало примим ја враћа“, јада се Ружа.

Лети је и лако, ал’ зима пуста, нит да се згреје, нити ко да дође…

„Мучим се, узмем конопчић, свежем дрва на кулачи и вучем. Нема нико да ме обиђе, да ме бар ко зовне… Имам ту мачку, пса и свињу, кокошке ми лисица однела“, вајка се.

Болесна је, за лекове да скоро пола музевљеве пензије од 7000 динара. Плати и телефон да има да позове кога ако јој шта затреба.

„Срце ме мучи, кичма ме боли, рука, сва сам што кажу ко котарица. Нисам за рад, али морам да се борим. Све ми фали, фали ми да заспим у топлом, да имам кревет, топлу кућу, дрва“, сања она.

У старачки дом неће. Каже, обећали су јој из града монтажни објекат, где би живела, али јој га још нису добавили. Бори се, како зна и уме. Сама на самцу.

Извор: zoomue.rs

Ознаке: Каран, Ружа Мирковић, Ужице