Прочитај ми чланакЗашто би земље Западног Балкана требало да што пре приступе ЕУ - то је питање на које већ поглед на географску карту пружа одговор.
У ЕУ зјапи ружна рупа земаља које нису њени чланови, пише Крсто Лазаревић у тексту за Дојче веле.
“Вера у уједињену Европу је тада била тако јака, да је четири године после косовског рата тим земљама отворена перспектива приступа. Десет година касније, од те вере није много шта остало. Оно што је почело банкротом банке Леман брадерс, касније је читаве државе повукло у понор. Претио је слом ЕУ, о проширењу више није могло ни да се размишља”, наводи.
Према његовим речима, после приступа Хрватске 2013. требало је да то буде крај и та вест је стигла до земаља Западног Балкана.
“Оне су почеле да отежу са неопходним реформама и постале недемократичније. Скори приступ ЕУ као мотор за демократске реформе и борбу против клијентелизма и корупције више није био мотив. Пријатељи ЕУ на Западном Балкану се се осећали превареним. Проширио се цинизам. Тај цинизам може да се превазиђе. Сада постоји Стратегија ЕУ за Западни Балкан, из које произилази да Србија и Црна Гора могу да приступе Европској унији већ 2025. године”, додаје Лазаревић.
Како истиче, у ЕУ зјапи ружна рупа земаља које нису њени чланови.
“Та рупа није као она усред континента, која изгледа као рупа у добром швајцарском сиру. Швајцарцима иде добро и ако они неће у ЕУ, то је напросто тако. Рупа на југоистоку континента, међутим, изгледа као рупа у, иначе добро асфалтираној, улици, коју би требало хитно поправити а ако то не учини ЕУ – учиниће други. Кина са инраструктурним пројектом, Русија и Турска у енергетском сектору, Саудијска Арабија и Катар са својим тумачењем ислама које нема много заједничког са традицијом у региону. Већини људи на Балкану би било боље када би своје проблеме решавали као део ЕУ”, истиче.
Лазаревић додаје да је најважнији ресурс Западног Балкана жеља за Европом, која је прошла многе земље ЕУ.
“Влада Македоније је спремна да промени име сопствене земље да би окончала апсурдни спор са Грчком и напокон отворила приступне преговоре са Бриселом. Српска влада би у случају успешних разговора прихватила независност Косова, све и ако то још не признаје сопственим грађанима. Прихватом 8000 избеглих, Србија је већ сада учинила више него многе друге земље ЕУ, и при томе није било масовних националистичких демонстрација и медијског хушкања против избеглица. Тим земљама се не може приговорити да се нису ангажовале. Критичари ће упитати да ли шест земаља Западног Балкана уопште испуњавају високе стандарде да би постале чланице ЕУ. Искрен одговор гласи: не. Ни Србија ни Црна Гора неће ни до 2025. моћи да их у потпуности испуне. Али, ни то није аргумент против приступа. Размислимо мало о томе кога бисмо све морали да избацимо када би ти високи стандарди били свуда примењивани: Нећемо земље у којима постоји масивна корупција: Циао, белла Италиа. Нећемо земље у којима новинари морају да раде у страху: Бyе Бyе Малта. Нећемо земље у којима су радикалони десничари на власти: Тсцхüсс, Öстерреицх. Када би се ЕУ састојала само од земаља које тренутно не испуњавају критеријуме стабилности и раста, у којима има само мало корупције и које у питањима правне државе, слободе штампе и заштите мањина испуњавају високе стандарде ЕУ, ова заједница би имала само четири члана: Луксембург, Данску, Шведску и Холандију. Немачка и Финска би могле да приступе у догледној будућности када би остале при курсу штедње и смањиле државни дуг тако да буде испод 60% БДП”, истиче Лазаревић.
Како наводи, не би требало да буде одлучујуће то да ли земље Западног Балкана све услове беспоговорно испуњавају, већ да ли ће се у наредним годинама демократизовати и сузбити корупцију.
“А то ће моћи да учине само ако приступ ЕУ за њих остане реална опција. Зато је исправно то што је Европска комисија маркирала 2025. годину. Те земље не би издржале још један период од 15 година. Један од познатијих вицева у региону гласи: „Ако ЕУ не дође овамо, ми ћемо сести на аутобус“. Еко ЕУ не успе да интегрише Западни Балкан и да усмери развој демократије и привреде у региону у позитивном смеру, млади људи ће одлазити одатле јер тамо више немају перспективу. Давање европске перспективе тим људима – то би био добар пројекат ЕУ за наредне године”, закључује Лазаревић.
