„Како сам описивао славна дела Милоша Обреновића, потомство има права тражити од мене описаније и његова моралнога карактера и рђави дела...“, овако Вук Стефановић Караџић почиње записе за “Особиту грађу за српску историју нашега времена”.

Милош Обреновић у уџбеницима представљен на потпуно други начин.

Спис који за Вукова вакта није публикован (по његовој жељи отворен је тек 1901. године) даје реалну слику живота у тада вазалној Кнежевини Србији којом управља неограничени господар живота и смрти – кнез Милош Обреновић. Иако стручној јавности познат, овај Вуков запис сада је први пут као засебна књига публикован у издању “Лагуне” с насловом “Тајна историја Милошеве Србије”.

Приређивач издања, уредник у „Лагуни“ Дејан Михаиловић, поделио је Вукове записе у шест тематских целина које говоре о безакоњу, тиранији и самовољи једног владара која је изазивала многе буне у народу (које су у крви угушене), али која ће, на крају, 1835. године, после Милетине буне, довести и до усвајања Сретењског устава, једног од најнапреднијих тог доба у Европи.

– Сретењски устав је донет управо због Милошеве самовоље. После Милетине буне, јануара 1835, која се завршила без крвопролића, Милош је схватио да је сигурније да изађе у сусрет незадовољним кнезовима. Поверио је израду устава свом секретару Димитрију Давидовићу, који је у року од три недеље написао устав по узору на најнапредније уставе тог времена у Европи. Овај устав је био на снази краће него што је био писан јер су против њега били, осим сизерене Турске, још и Русија („француски расадник у турској шуми“) и Аустрија (која ни сама није имала устав у својој вишенационалној држави). На њихов притисак и своје задовољство, Милош је укинуо устав две недеље после доношења. Ипак, није прошло неколико година, а Милош је морао да абдицира, а онда и задуго напусти Србију и препусти је уставобранитељима – објашњава Дејан Михаиловић.

До материјала за своје записе о другом лицу кнеза Милоша, Вук долази током двогодишњег боравка у Србији (на Милошев позив) током којег је био и државни чиновник и скупљач народних песама, умотворина, али и радио и размишљао о реформи језика. Из прве руке могао је да се увери у реално стање у држави у којој је једини закон била воља кнеза.

Записи из “Особите грађе” послужили су Вуку као основа за чувено писмо које је априла 1832. године упутио Милошу и у којем без много увијања у лице неписменом кнезу износи све мањкавости и болести његове владавине.

Вук у писму Милошу даје и савете – о слободи јавне речи, о подршци ученим људима и непотребном зазирању од ученог света, о томе да само развој образовања може да уздигне Србију…

Књига показује да Вук није био само записивач народних прича, песама и умотворина, није био само реформатор језика, него и визионар.

– Први савет у писму Милошу био је да уведе у кнежевину „конштитуцију“, и то се ускоро догодило. Кад је добио хатишериф и изборио се за кнежевину, Милош више није могао да заустави процес успостављања уставности и законитости у земљи. Вук је две трећине живота провео у Бечу и одатле, као европски човек, боље видео своју заосталу Србију – каже Михаиловић.

Вукови записи руше мит о безгрешном и мудром Милошу Обреновићу. Не умањујући његове историјске заслуге, Вук га представља какав је заиста био, најчешће суров, бескрупулозан и безосећајан. Наша деца ће, ипак, у школама наставити да уче другачије.

– Ван сваке је сумње да када би и у уџбеницима била потпуна слика, да би то допринело да боље разумемо и време и карактер неке историјске личности. Прекрајање и лакирање историје, додуше, није наш изум, али код нас се, чини ми се, дивинизација владара обављала увек са посебном идеолошком страшћу и склоношћу ка заборављању – закључује Михаиловић.

Проба

Године 1820. дотера некака жена мужа свога Милошу на суд, да се распусти с њиме, што не може брачну дужност да извршује (онда се и у оваким, као и у свима другим, парницама испитивало и судило на пољу: Милош са судијама стане или седне на диванани, а парничари доле, између момака, по авлији). Кад се муж стане изговарати да жена нема право што га за то тужи, онда ји у по подне одведу у једну зграду, и натерају ји, пред толиким момцима, који су око њи стајали, да учине пробу.

Титулисање

Милош управо показује, да је рад, да нико није ни налик нањ, или управо, да су сви други људи осим њега ништа. Он је истина 1816. г. био задовољан са именом кнез, но будући да су се сви народни чиновници, осим писара и буљубаша звали кнезови, зато се он у своме печату и у потписима назове књаз. Но по времену чујући да је књаз и кнез једна реч, и да Руси свакога Српског кнеза зову књазом, он заповеди, те се на актама начињеним на скупштини у почетку 1827. године нико не потпише кнез, него се сви кнезови назову исправницима; но по том чујући да су исправници у Каравлашкој велика господа, он, после дугога саветовања са својом свитом, како би се чиновници назвали да млого не значе, заповеди на скупштини у почетку 1830. године да се кнежински и срески кнезови у напредак зову капетани (а кнежине и срезови капетаније), а наијски исправници или сердари.

Пера из Селевца

Некакав Пера из Селевца, из наије Смедеревске, долазио је у време Ђакове буне у Крагујевац с осталим кметовима, као депутирац, и као речит и слободан човек корио је Милоша у очи за којекаке неправде, и најпосле по свршетку буне саветовао га да се у напредак узме у памет јер може бити горе него што је било; за то Милош, пошто се свима опрости, и са свим умири, заповеди некакоме Ћор-Ђури, те Перу убије негде у шуми.

Батине за попа

Године 1832. некаком попу из наије Пожаревачке, коме је било око 60 година, и имао је сина у гарди официра, ударе 40 батина, што је неотице, преварен од кмета, венчао некака човека, којега је прва жена жива била.

Расељавање

Не само што Милош чиновнике тако својевољно избацује и премешта, него исто тако својевољно располаже и имањем свију људи у Србији, тако, да нико ни одашта није прави господар. Он своје ползе ради расељава села, као н. п. што је раселио Рватско село више Топчидера, да начини себи ливаде.

Пожуривање

Кад какав свештеник у цркви служи полако, или служење његово онако што није повољно Милошу, он често смешећи се рекне Амиџи или другоме коме од своје свите:

– Иди, оца му јебем, терај онога, нека свршује.

О ученим људима

У писму Милошу Вук са истанчаним политичким осећајем даје савете неписменом Милошу који је зазирао од учених и просвећених људи и сумњичио их за завере против њега: “Да учени људи буне подижу против правитељства, тога се ни мало не треба бојати, ни за то школе презирати и њихову уредбу одлагати. Ја мислим да се учени људи мудрој и праведној власти најрадије покоравају, јер они знаду да друштво људско без власти бити не може…, а на неправедну власт устају и најпростији људи.”

Боље спаија, него кнез

“Не могу пропустити да овде на свршетку овога писма не споменем још један важни посао Ваше Светлости, који Вам, по моме мњенију, никакав прави Србин ни паметан човек не може одобрити, а то је, што сте купили села у Каравлашкој (турски назив за јужну Румунију, оп. аут.). Ви сте чрез то, на превелику срамоту своју и народа Српскога, а на радост свију непријатеља Ваши, сами јавно показали да је по Вашему мњенију боље и поузданије у Каравлашкој бити спаија, него у Србији књаз, и да се Ви у Србији бавите само од дана до дана, да бисте што више новаца скупили, па онда, како Вам најмање што будне неповољно, да бежите у Каравлашку. Тешко Вама, ако сте на те мисли спали, а још горе, ако то дочекате!”, пише Вук Милошу.

Милошев пасош за Вука

„Сима Милосављевић Паштрмац, кога је Милош прозвао Амиџа“, пише Љ. Стојановић у својој биографији Вука Караџића, „ратник и барјактар у оба устанка, био је кнежев буљубаша, готово стално уз њега, и увесељавао га је својим шалама и врло често грубим подсмевкама на свачији рачун. Као нека врста дворске будале, он је често у шали рекао понешто кнезу, што нико други не би смео”.

Када је Вук у земунском карантину дуго чекао да се Милош смилује и да му пасош да настави пут за Беч, стигао му је један поспрдни, чији је аутор био управо Амиџа.

Текст пасоша је гласио:

Ја, Амиџа први и последњи

Који имам власт давати свакојаке пасоше и мушком и женском и старом и младом и здраву и кљасту објављујем настојашчим пасошем да показатељ сего г. Вук Стефановић из Тррршића у Јадру, од скора прозвавши се Дробњак из Петнице, полази одавлен преко београдске скеле у Земун, а отален докле му тојага траје.

ЛИЧНИ ОПИС:

Име и презиме: Вук Стефановић Караџић из Тррршића. У младости козар, а сада списатељ српске граматике.

Уста су му: Као чарапин почетак.

Нос: Као модри патлиџан.

Особити знакова: Нема; али кад би се човек остраг загледао у њега, рекао би да је у једну ногу приром!”

Испод личног описа је нацртано како је Вук у манастиру Раковици ноћу хтео да се у нужди послужи крчагом уместо ноћним судом да мокри, али му писар у Законодавној комисији Лаза Зубан не дозвољава, него се око крчага отимају.

Ознаке: Вук Стефановић Караџић, Кнез милош Обреновић, Мирослав Кос, Срби, Сретенски устав, српска историја