Прочитај ми чланакНеки пројекти се раде „како Бог заповеда“ или се не радe уопште. Tу средине нема.
Негде почетком 2013. група мојих сарадника и ја смо се одлучили да направимо један велики пројекат којим бисмо ударили темеље наше дугорочне политичке стратегије да стварањем јединственог Српског културног простора на Балкану започнемо нови интегришући процес којим би се извршила консолидација нашег народа и државе, а што је предуслов сваког будућег демографског, економског и политичког напретка. Одлука је пала да на девет стотина година од рођења Стефана Немање урадимо монументални споменик посвећен родоначелнику Немањића и да тако суштински ударимо темеље тамо где почиње и наша државотворна идеја, али и наша митологија, укључивши и косовски мит.
НИЈЕ КОМЕ ЈЕ НАМЕЊЕНО…
Речима је тешко описати трему коју смо сви имали, јер такав подухват се или ради „како Бог заповеда“ или се не ради уопште и ту средине нема. За почетак смо тражили уметника способног да изради такав споменик. Јасно нам је било да то мора бити неко ко и идеолошки, а не само уметнички разуме шта Стефан Немања представља у нашем архетипу. Имали смо срећу да смо у младом уметнику из Новог Сада, Љубомиру Шћепановићу нашли идеалан спој талента, амбициозности и идеолошке и религијске занесености. Наредни корак је био слање уметника на Свету Гору, где је са монасима и стручњацима за историју у Хиландару, али и другим манастирима недељама сакупљао грађу из аутентичних докумената, а све са циљем да се Стефан Немања што аутентичније прикаже.
После таквог доста обимног истраживачког рада заједно смо одлучили да споменик прикаже Стефана Немању у завршној фази државничке функције и то са мачем (додуше спуштеним) у једној руци и шаром у другој. Порука коју смо тиме желели да пошљемо је како се слобода и осваја и брани, али и да се никада не заборави да смо ми православни народ што са собом вуче и велику одговорност, а што је можда набоље дефинисао Марко Миљанов рекавши да је храброст (јунаштво) бранити себе од другога, а да је људскост (чојство) бранити друге од себе. Остатак посла је био техничке природе уз велики изазов да се пронађе довољно велика хала у којој би се у миру могао направити одливак за споменик висине скоро четири метра (са постаментом преко шест метара).
Било како било, обезбедили смо све техничке предуслове, обезбедили финасије (махом из личних извора) и пред крај те 2013. споменик je био готов. Међутим, тек тада су за нас кренули прави проблеми јер нисмо успели нигде да поставимо споменик у години јубилеја. На доста чудан начин су нам врата била затворена у Србији, а потом и у Подгорици.
На крају, по оној народној да није ономе коме је намењено него ономе коме је суђено, договор о постављању споменика Стефану Немањи је постигнут са Милорадом Додиком, тадашњим председником Републике Српске. После још једне филмске авантуре и буквалног шверцовања споменика преко границе између Србије и Босне и Херцеговине, а све на дан рођења моје ћерке Ленке, споменик је стигао тамо где није било планирано и то у години после јубилеја. Свечано је постављен и од стране Патријарха Иринеја освештан 10.10.2014. и данас краси плато испред Народне библиотеке у Бања Луци.
Цео овај мало дужи увод ми је био потребан како бих исказао свој велики протест против неодговорног, аматерског и непатриотског начина на који је снимљена серија о Немањићима. Латити се таквог подухвата и за њега узети више од три милиона евра народних пара, а на крају направити нешто чему се сви са правом смеју је нешто што је заиста за сваку осуду. Не знам како ауторима серије није застао дах пред помисли да ће од сада па надаље људи замишљати Немањиће онаквим каквих су их они приказали.
На исти начин на који сви Срби данас Карађорђа замишљају онаквим каквог га је одглумио Марко Николић са све „којекуде“, а Милоша Обреновића сви видимо као Берчека, док смо уверени да је Вук Караџић био баш онакав каквог га је приказао Мики Манојловић. Ето, наша кинематографија је пре скоро 40 година могла да сними играну серију базирану на реалној историји и можда је то могао да буде модел по коме се снима, а не помодарско јурење стандарда које је поставила серија „Игра престола“.
Ми као народ немамо важнију и заокруженију историјску причу од приче о Немањићима. Ненад Илић је у својој идеји о филму „Отац“ то на најбољи начин дефинисао, објаснивши како је у Стефану Немањи и Светом Сави корен наше духовности, али и митологије и како је најбољи начин да се изборимо са бременом кососвког мита не да га поништимо, него да се вратимо на почетак.
КУЛТУРА КАО НАЈВАЖНИЈЕ „ОРУЖЈЕ“
„Уместо да су ови који су добили три милиона евра контактирали такве људе, који су својим животним позивом и ауторитетом могли да изгурају један такав подухват, они су нас „почастили“ са лимунада причом, а када се јавност са правом побунила онда су се чак дрзнули да осуде и јавнсот и да нам свима појасне како смо слепи и глуви. Та шачица надобудних људи тренутно води још једну скупу кампању где на стотинама билборда по Србији позивају грађане да гледају серију, која иначе креће у ударном термину на РТС-у, па се поставља питање што на потрошених три милиона евра сада троше још десетине хиљада евра на билборде.
Србији као држави и нама Србима као народу је култура једно од најважнијих „оружја“ у политичким биткама у којима се налазимо. Наша култура је супериорна у односу на практично све народе у окружењу и управо то треба да буде платформа политичког деловања и онога што се зове мека моћ. Турска је, усвојивши доктрину ,,стратегијске дубине“ као основу за повратак свог политичког утицаја на Балкан, узела управо културу и преко свог мелоса и серија су се заиста данас и вратили, а врата Ердогану и турским компанијама су отворили Хурем, Бали Бег и Сулејман Величанствени.
Да не буде да само кривим ауторе серије о Немањићима. Реално највећа кривица је на носиоцима власти у Србији, који суштински не разумеју да није ствар само у томе да се дају некакве паре за филмове и серије, већ да је пре свега потребно дефинисати оквире и ствари усмеравати у правцу остваривања националног интереса. Нема великих рејтинга нити демагошке опсене простоте у културолошкој политици, али исто тако без такве политике нема ни будућности народа и државе.
Предуго траје ова логика по којој се држава троши зарад странака и политичара, уместо да буде обратно. Лично сам поборник да се политика мора водити не науштрб будућности, него на трошењу нас политичара и наших рејтинга. Да сам власт донео бих непопуларну меру забране емитовања серије Немањићи и тражио бих назад новац који је држава дала ауторима. То би био добар пример и наук свима да се са неким стварима не сме играти.
