Прочитај ми чланакУмро је велики уметник Небојша Глоговац, писало се о њему три дана и то је то. Зашто? Зато што је моралним отпацима друштва препуштено да креирају критеријуме вредности у Србији, каже Вања Грбић
Легендарни српски одбојкаш Владимир Вања Грбић изјавио је да живимо у времену у коме је лаж основно средство комуникације, а превара начин живота. Он је у опширном интервјуу за недељник „НИН“, причао о медијима, животу у Србији, политици, одбојци…
– Умро је велики уметник Небојша Глоговац, писало се о њему три дана и то је то. Зашто? Зато што је моралним отпацима друштва препуштено да креирају критеријуме вредности у Србији. Не, не читам новине, не гледам телевизију, обожавам да пецам. Људи са којима се ја дружим су врло једноставни, ми живимо изван „фарми“, „задруга“, политике и глупости било које природе. Моја глава је мирна.
Објаснио је и да Срби не поштују своје легенде и да тек након што их сахране почињу да их оплакују.
„Патријарх Павле је једном приликом рекао: „Да би ми судио мораш да узмеш мој шешир, мој штап, мој капут, моје ципеле, да идеш мојим стопама, да прођеш мој пут, и тек онда, ако још увек будеш хтео, можеш да ми судиш“. Код нас људи не размишљају тако.
Ми смо Срби поган народ, ми једемо своју децу, уништавамо најбоље, не поштујемо најбоље, обожавамо их и оплакујемо тек када их сахранимо. Што би рекао владика Николај, нестрпљиви смо и то је наш највећи грех. Али ми смо ти који јесмо, ја сам тај који јесам и не могу волети никог више него нас“, закључио је Грбић.
Вања је поручио и да спортистима није место у политици, а на питање да ли је био на неким демонстрацијама, па и на оним против Милошевића, одговорио је да није.
– Ја сам од 1992. до 2009. године живео у иностранству. Али и да сам био овде, сигурно не бих ишао на демонстрације. Ја сам спортиста. Спортисти не треба да учествују у политици. Да питам ја тебе: шта мислиш да ли неко ко је освојио олимпијско злато и носи дрес своје земље може, сме и треба да се приклони у политици овоме или ономе? Разумеш каква је то деградација интегритета?
Описао је и занимљив догађај са дочека након Олимпијских игара у Атланти 1996. године:
– Освојили смо медаљу, вратили се у Београд, док смо се пробијали до Скупштине, где нас је чакало 500.000 људи, зауставила ме је једна бака, мислим да је имала преко 80 година: „Сине, хвала ти на свему, сад могу да умрем поносна“. Никада нисам заборавио ту реченицу. Спортисти често немају ни осећај ни свест колико људима у овој земљи значи да се преко наших победа осете да су живи и поносни. Тако сам разумео своју мисију – закључио је Вања Грбић.
