Прочитај ми чланакАмерички историчар мађарског порекла Иштван Деак аутор је хваљене књиге „Европа на суђењу“ која се бави „колаборацијом, отпором и одмаздом током Другог светског рата“
Амерички историчар мађарског порекла Иштван Деак аутор је хваљене књиге „Европа на суђењу“ која се бави „колаборацијом, отпором и одмаздом током Другог светског рата“.
Реч је о историографској синтези која се бави тиме како су се различити европски и народи и државе односили према нацистима током Другог светског рата, коју је критика описала бриљантном, а преведена је и објављена и на више светских језика.
Деведесет двогодишњи Иштван Деак данас је живахан старац који пензионерске дане проводи у Калифорнији, а током свог дугог живота био је и професор историје на познатом америчком Универзитету Колумбија. Рођен је 1926. у Мађарској, у породици асимилованих Јевреја који су прешли у католичанство, пише „Индекс“.
*У књизи пишете и о НДХ. Како гледате на НДХ, која је била савезник Адолфа Хитлера у Другом светском рату?
— Колаборација је појава с много различитих страна коју није лако дефинисати. За неке земље у Хитлеровој Европи не користим израз „колаборација“ и његове изведенице, а међу њима је и фашистичка НДХ. Колаборацију дефинишем као сарадњу и помагање окупацијским трупама. Немачке, италијанске и друге трупе су биле стациониране у Хрватској, али су врло ретко наметале своју вољу властима у Загребу, које су имале много слободног простора за своје потезе.
НДХ је проглашена у априлу 1941. док су немачке трупе освајале Југославију, а многи су Хрвати — иако не сви — били одушевљени проглашењем независне хрватске државе. Самоименовани лидер НДХ Анте Павелић, чије су прве политичке везе ишле ка италијанском фашизму, 1941. је потпуно гледао у правцу нацистичке Немачке, с чијом се идеологијом потпуно слагао. Павелић је НДХ чврсто повезао с Трећим рајхом, али његова Хрватска није била колаборациониста нити вазална држава. Уместо тога, споразум између Хитлера и Павелића се одликује савезништвом и међусобним дивљењем два зла нацистичка режима. Немачка је очито била снажнији партнер у том савезништву, али НДХ је показивала много независности у унутрашњим пословима, па чак и у спољној политици.
На пример, пред крај рата је и усташким лидерима постало јасно да Немачка губи, па су чланови усташке владе иницирали тајне разговоре с британским представницима како би НДХ евентуално променила страну у рату. Истина, завереници су разоткривени и погубљени, али питање је колико је Павелић био против таквих очајничких потеза.
Када говоримо о вазалној држави, Србија генерала Недића је много бољи пример, јер у њој немачки окупатори нису локалним властима препустили никакву моћ. Вођство НДХ имало је могућност да одређује властити политички смер, а то је понекад чинило и насупрот жељама СС и немачког војног вођства. Због свега тога сматрам да је погрешно, као што неки покушавају, пребацити одговорност за усташке злочине на Немце.
*Каква је била политика НДХ према Јеврејима и Србима?
— За почетак, морамо бити свесни да је цела Европа 1939. и 1940. године, са само неколико изузетака, спроводила антијеврејску политику. То се односи и на неутралну земљу попут Швајцарске, која је годинама одбијала да прихвати јеврејске избеглице из остатка Европе, чиме су помагали Немцима у њиховим ратним циљевима. Скоро ниједна европска земља није била спремна да прихвати јеврејске избеглице, па чак ни Данска. Она је током рата храбро заштитила данске Јевреје од нациста, али пре рата није уопште пуштала јеврејске избеглице у своју земљу.
Европске и америчка влада су биле негативно настројене према Јеврејима, и НДХ није била изузетак у свом учешћу у њиховом истребљењу. Заправо, за разлику од конзервативних кругова у мојој родној Мађарској и полуфашистичкој Румунији, Јевреји нису били главни непријатељ у НДХ. То су били Срби, тако су наглашавали фашистички лидери Хрватске. Зато Срби православци чине највећи број жртава у логору смрти Јасеновац и на другим стратиштима у НДХ. То, наравно, није заустављало убице у Јасеновцу да масакрирају и Јевреје и Роме. Али главна брига за усташе су били Срби, које је требало или присилно покрстити или етнички очистити или поубијати. То је један од јединствених догађаја у Другом светском рату — у Хрватској су цивили и војници, католички лаици и свештеници били укључени у прогон, премлаћивање, пљачку, присилно покрштавање и убијање стотина хиљада некатоличких хришћана.
*У том смислу, како коментаришете понашање Католичке цркве у Хрватској током Другог светског рата?
— Католичка црква начинила је свуда уступке у односу на фашизам, и то на темељу принципа које је изразио и практиковао кардинал Пацели, који је касније постао папа Пије XII. Према њему, нацизам је био нова антихришћанска религија коју добри католици не могу да прихвате, али када дође до избора између антихришћанског нацизма и безбожног, атеистичког материјализма, онда католици морају да фаворизују нацизам. Уосталом, нацизам се бори и против капиталистичке и против комунистичке верзије материјализма. Капитализам и бољшевизам су морални непријатељи Свете римске цркве јер поричу постојање бога, искључују Цркву из образовања и одбацују све хришћанске вредности.
Укратко, Католичка црква је сматрала како је потребно правити компромисе с нацистичком Немачком, али није показивала ентузијазам за Хитлера и његов покрет. У Хрватској је ситуација била значајно другачија, јер је хрватска Католичка црква помогла у стварању усташке фашистичке државе. Истина, црквени лидери нису били подједнако ентузијастични према усташама — кардинал Алојзије Степинац је у том погледу био опрезнији од сарајевског надбискупа Ивана Шарића, који је отворено позивао на истребљење православаца и Јевреја. Ипак, хрватски лидери Католичке цркве подржали су Павелићев режим. Морамо се сетити и да је Ватикан помогао многим монструозним усташким лидерима, укључујући и Павелића, да побегну из Европе након рата.
Да је НДХ 1941. створена као хумана и толерантна држава, која је разумела да многи њени становници нису ни католици ни Хрвати, али да се према свима треба односити једнако, онда је могуће замислити да би таква НДХ преживела Други светски рат. Али с усташама је на власт дошао највише радикално нетолерантан елемент политичке сцене у земљи, па су њихова клања изазивала очај чак и код Хајнриха Химлера, есесоваца присутних у Хрватској и код високог представника Трећег рајха у Загребу, генерала Глајса фон Хорстенауа. Они су чак покушавали да интервенишу како би спасли неке мањине, јер су видели да усташка клања доводе до распламсавања етничког рата и комунистичке револуције. Неки од њих су се у писмима Хитлеру жалили како немају довољно војне моћи да интервенишу и зауставе усташе.
У сваком случају, нема никакве сумње да лидери фашистичке НДХ нису заслужили да владају, нити данас треба да се одржавају комеморације или свете мисе у сећање на њих.
*Проговоримо на крају и о теми казне, односно одмазде над колаборационистима и савезницима нациста. Који су кључни закључци ваше књиге о томе?
Земље које су биле савезници Немачке су по споразумима о прекиду рата биле обавезне да суде својим ратним злочинцима, и неке су то учиниле с више ангажмана од земаља који су имале покрет отпора против нациста. Хоћу рећи, око одмазди се не може генерализовати.
Једна је ствар сигурна — пропорционално гледајући, најмањи број нацистичких злочинаца осуђен је и кажњен у Западној Немачкој. А већина масовних убица налазила се тамо. Разлог томе је што је немачка јавност сматрала да су на суђењима у Нирнбергу осудили све ратне злочинце и да су тако и Немци ослобођени кривице. Још јачи разлог за ту апсурдну ситуацију био је Хладни рат, који је Британце и Американце усмерио на блиску сарадњу с немачким канцеларом Конрадом Аденауером, а он је тражио да се ратни злочинци оставе на миру. И заиста, они су заједно с немачким народом постали узорне демократе.
Да покушам да сумирам: правда у већини случајева није била задовољена, нити су сви ратни злочинци завршили на суду и били праведно осуђени, али многи од њих су ипак били кажњени и добили шта су заслужили. То се не може рећи ни о ранијим ни о каснијим ратовима. Само се сетите колико је Американаца осуђено за злочине почињене у Вијетнамском или Ирачком рату.
