Прочитај ми чланак
Постоје догађаји које сплет околности,њихов будући значај и виши промисао претварају у својеврсне фотографије друштва у коме су се ти догађаји збили.
Такве фотографије по правилу о одређеном друштву дају битно другачију и истинитију слику од оне која се у том тренутку медијски, експертски и политички прокламује као веродостојна.
Један од таквих, ретких догађајa била је и сахрана патријарха Павла.
За медије овај догађај је био само масовни испраћај једног црквеног великодостојника који је већ сутрадан затрпан гомилом „актуелнијих“ информација.
За мали проценат оних који цркву посећују и мимо венчања, сахрана и крсних слава она је била разлог за тугу због растанка али много више за радост и наду због будућег небеског заступништва. Зато је и на сахрани доминантно расположење било радосна туга (о којој говоре многи свети оци)и зато су поворку чинили људи озарених лица и спокојних срца.
За највећи број традицији склоних сахрана је била одуживање дуга човеку коме су веровали јер је својим животом сведочио оно шта је проповедао. Ни велика скромност, таквог гласника Истине у времену лажи, није била довољна да га сакрије од очију свог народа.
Народ га је гледао и слушао и за живота али га је дубље видео, чуо и препознао баш у тренутку растанка. Зато су у непрегледној маси од преко пола милиона, коју је неуобичајено новембарско сунце несебично грејало, заједно ступали и делили исто осећање поноса припадници скоро свих друштвених, политичких и професионалних група.
За међународну јавност овај догађај је био својеврсно чудо. Неко се том чуду искрено обрадовао а неко због њега и озбиљно забринуо. Сазнање да у (ратом, бедом, лажима, набацивањем кривице и колективним осећањем апатије) рањеном српском народу има још толико пуно духовног капитала и поштовања према светињи није у сваком пробудило позитивно усхићење.
И турске аге и бегови су се највише бојали оне друге и неизречене народне мисли па су често говорили „да ми је друга мисао рајина“.
Народ који још има толику количину квалитетне духовне резерве као да несвесно, другом својом мишљу и себи и другима поручује да се није предао а то за оне који захтевају само потпуну покорност и није била баш најбоља вест.
За легендарно министарство здравља сахрана је била чиста субверзија. У сред глобалне фаме и страха од грипа, у кратком временском периоду од неколико дана, стотине хиљада људи се поклонило и целивало руку своме патријарху. Потом се још толико окупило на једном месту испраћајући га.
При свему томе уместо вирусне експлозије дошло је смањења броја оболелих а са њим и сплашњавање медијско – политичке халабуке. Агресивна кампања је остала без свог кључног квасца тј. страха грађана.Грип једноставно није више био тема а вакцине су уместо у крвотоку народа завршиле на отпаду где им је и било место.
За СПЦ, Свети синод и будућег а тада још неизабраног патријараха она је била и својеврсни општенародни референдум о лику и политици будућег првог српског пастира. На том референдуму народ је гласно и јасно рекао ДА.
Да, желимо да и будући српски патријарх сабира и уједињује свој народ.
Да, желимо да и будући патријарх има поверење свог народа тј. да својим животом сведочи своје речи.
Да, желимо да и будући српски патријарх буде мудри крманош српске цркве који ће осећати и препознавати политичке ветрове али неће дозволити да они њиме управљају већ ће се руководити ка јединоме циљу и смислу свог одговорног позвања – молити се, радити и живети за спасење свог народа.
За претке и потомке она је била тренутак због којег ће се поносити и овим нараштајем. Баш нашој уморној, апатичној, слабој генерацији пало је у част да направи овакву фотографију коју би и наши очеви са одобравањем чували а коју ће наша деца са поносом гледати хвалећи се да је и неко њихов тада био тамо.
За политички и духовно глуве и слепе, ово је била само обична масовна фотографија.
Један у низу догађаја који ће медијски талас баналности и површности врло брзо заувек прекрити.
Фотографија власти
За тадашњи режим она је била и остала велика загонетка. Шта је народ у ствари и њима поручио?
Да ли је ЕУ и НАТО једини рај у који желе ићи?
Чији су сви ови људи?
Можда је Божић добро провести и у Дечанима?
Или су ипак дошли само да чују говор тадашњег председника?
Резултати на изборима су показали да је за бившу власт ова загонетка остала нерешива.
Да ли ће се данашња власт сетити дубљег, скоро реферерендумског значаја овог догађаја?
Да ли ће се сетити барем својих обећања о дисконтинуитету са жутом политиком пропасти?
Да ли ће сачувати Косову и Метохију или наставити политику несувислих изговора за његову суштинску предају?
Да ли ће испитати изборну крађу?
Или ће дозволити да свој историјску улогу сведу само на егзекуторе Демократске странкe а у ствари настављаче њиховe истe и по српски народ погубне политике?
Да ли ће схватити да изневерена народна очекивања брзо испумпају нереалне балоне подршке и да се медени месец између великих очекивања и указаног поверења управо завршио?
Време ће брзо одговорити и на ова питања.
Фотографија будућности
Једно је сигурно.
Глобални ћорсокак још увек владајуће неолибералне економске парадигме у комбинацији са убрзаним геополитичким поларизовањем и претераним изборним обећањима и очекивањима на локалним нивоима учиниће да ће пројаве народног духа чак и у „рајској“ ЕУ постати уобичајена појава. Уосталом довољно је подсетити се Грчке, Шпаније и Италије.
Зато је логично и у Србији очекивати оваква дешавања, која ће за разлику од оних фингираних медијских, откривати право расположење у друштву и правце његове будуће промене.
За ауторство ће се отимати многи.
И стране силе и домаћа власт, и окупирани медији и похлепни тајкуни.
Али само једна снага, иако често успавана и прикривена даваће им неоспорни легитимитет и истинитост.
То је снага народа.
Јер баш та апатична, потцењена, исмејана, омаловажена али и неухватљива, непокорна и неочекивана снага једина прави истините слике.
И зато ће она, као и упрошлости, бити аутор свих најважнијих будућих фотографија.
До новог сликања.
Радован Тврдишић
