Прочитај ми чланакАко Трамп буде следио Болтонову стратегију приликом сусрета са Ким Џонг Уном, шансе за постизање било каквог договора су равне нули.
Извештаји о томе да је севернокорејски диктатор Ким Џонг-ун стигао у Пекинг као предводник делегације изазвали су обимне спекулације о разлогу за ту изненадну посету. Популарна је теорија да Кина покушава да поново утврди своју улогу у севернокорејској кризи и олакша преговоре између Кима и председника Доналда Трампа. Пекинг се залагао за билатералне разговоре високог нивоа између САД и ДНРК много година, а растуће индиције да је Вашингтон коначно спреман да попусти поводом одржавања таквог сусрета изазивају већи кинески дипломатски притисак на севернокорејског савезника како би позитивно одговорио на такав развој.
СА КИМОМ КАО СА ГАДАФИЈЕМ
Чак и ако се Трамп и Ким заиста сретну, то ће бити само први, скромни корак у тешком процесу решавања нуклеарне кризе. Трампово постављање ултраагресивног Џона Болтона на функцију његовог новог саветника за националну безбедност не обећава много тога доброг за конструктивне преговоре. Болтон је претходно изјавио да би превентивни амерички војни напад на Северну Кореју био оправдан. Његове недавне изјаве о преговарачкој стратегији које би САД требало да се држе при било ком сусрету Трампа и Кима такође не буде веру у његову жељу за постизањем мирног решења кризе.
Као и већина тврдолинијаша, Болтон инсистира на томе да се Северна Кореја чврсто обавеже на самом почетку да ће угасити своје нуклеарне и ракетне програме. Штавише, у скорашњем интервјуу је изјавио да би, уколико Пјонгјанг не направи ту превентивну концесију, било какав сусрет између Трампа и Кима био – и требало да буде – веома кратак. Другом приликом је указао на то да би Трамп требало да инсистира на споразуму попут оног који су САД и њихови европски савезници постигли са либијским лидером Муамером Гадафијем 2003.
Ово је запањујуће нереална позиција, и отвара велике сумње у то да ли Болтон уопште жели мирно решење. Он се понаша као да се севернокорејски лидери не сећају шта је уследило након Гадафијевог споразума. Када се либијски чврсторукаш сложио да у зачетку угаси нуклеарни програм своје земље, западне силе су спустиле многе од својих економских санкција и олабавиле остракизацију Либије у међународним институцијама. Међутим, САД и њихови НАТО савезници су касније превераили Гадафија и помогли побуњеницима да збаце његов режим. Кулминација те издаје било је мучење и брутално погубљење лидера Либије.
Тешко је поверовати да је Болтон толико наиван да мисли да би Гадафијев модел могао да има и најмању привлачност руководству Северне Кореје. Штавише, Пјонгјанг је дословно навео либијски преседан као кључни разлог због ког њихова земља мора да очува нуклеарни фактор одвраћања. Предлагање договора у либијском стилу практично гарантује да преговори са Кимовом владом неће водити никуд.
ТРАЖИТИ СВЕ, НЕ НУДИТИ НИШТА
Болтонов приступ рефлектује устаљену америчку преговарачку стратегију: направи максималне, генерално нереалне захтеве нудећи мало или нимало уступака. Вашингтон се држи сличног курса и у својој политици према Русији. Између осталог, САД инсистирају не само да Москва оконча своју подршку побуњеницима у источној Украјини, него и да врати Крим – место руске виталне поморске базе у Севастопољу – Украјини. Шансе да Владимир Путин или било који други руски лидер прихвати потоњи захтев су равне нули. Међутим, Сједињене Државе настављају да инсистирају на таквој капитулацији пре него што укину економске санкције или дозволе било какво побољшање у билатералним односима.
Шансе да се Северна Кореја врати ,,нуклеарној невиности“ никада и нису биле нарочито добре, упркос извештајима након Кимовог сусрета са кинеским председником Си Ђинпигном да је ДНРК вољна да се посвети денуклеаризацији. Из разлога националног престижа и међународне снаге, као и намере очувања фактора одвраћања против било каквих амбиција Вашингтона о насилној промени режима, севернокорејски лидери желе да очувају нуклеарне и балистичке потенцијале државе. Ако Трампова администрација инсистира на усвајању приступа Северној Кореји који је Болтон пригрлио, ионако бледе шансе за споразумевање које би укључило денуклеаризацију постаће непостојеће.
Једини пут ка таквом споразуму била би понуда ,,велике нагодбе“ Пјонгјангу, у чему би Вашингтон пружио веома привлачне подстицаје који испуњавају саопштене дугорочне циљеве Северне Кореје. Ти циљеви укључују замену тренутног примирја формалним мировним споразумом који би коначно завршио Корејски рат, америчко признање севернокорејске владе и узајамно успостављање амбасада, окончање америчких и међународних санкција и окончање годишњих јужнокорејско-америчких војних вежби, уз фазирано повлачење америчких снага из Јужне Кореје. Поврх свега, Сједињене Државе би вероватно морале да се одрекну било каквих амбиција о насилној смени режима у Северној Кореји, као и да прихвате формални пакт о ненападању који би експлицитно укључивао Русију и Кину као гаранте.
Болтонов приступ практично гарантује пропаст самита Ким-Трамп, као и било каквих других преговора између Вашингтона и Пјонгјанга. Нарочито Ким није спреман да себи на врат стави гадафијевску омчу, одричући се севернокорејског (сада већ) значајног нуклеарног арсенала у замену за папирна обећања из Вашингтона која је лако порећи.
Болтонова стратегија у многоме увећава извесност америчког превентивног рата, а имајући у виду његове претходне ставове, то би могло да буде управо оно што он жели. Разумни Американци, међутим, требало би да инсистирају на изналажењу стратегије која смањује опасност од тако катастрофалног исхода.
МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Шта би било да је Росу отворио ватру на Србе? https://t.co/iuMb6swx8y
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 1, 2018
Тед Гејлен Карпентер је виши сарадник за одбрамбене и спољнополитичке студије у Кејто институту и дописник Нешнел интереста. Аутор је десет књига и више од 700 чланака о међународним односима. Он и Даг Бандоу су написали књигу ,,Корејска загонетка: Амерички проблематични односи са Северном и Јужном Корејом“.
