Прочитај ми чланакНевенка Станковић рођена је у селу Сјеверовци изнад Босанске Дубице. Кад је почео рат имала је седам година, а њена породице седморо деце.
Рат је преживело троје најмлађих.
Невенка је била сведок када су мушкарце из њеног села одвели на рад у Немачку. Недуго затим, другу групу одвели су на стрељање на Дубичко поље, којим је седам дана текла река крви. Након тога, усташе се се вртиле по жене и децу, утоварили их на запрежна кола као стоку и повезли негде.
У емисији “Живот прича“ Невенка говори о Јасеновцу.
Невенка је била са мајком и двојицом браће. Допремљени су Јасеновац, раздвојили су мајке од деце. Пуким случајем, Невенка је преживела. Страхоте и данас живо памти, у сликама и прича како су децу живу бацали у пећ, али онај који је њу дохватио да баци, промашио је врата пећи.
Како каже, откотрљала се поред. Дохватио ју је други стражар који ју је препознао као ћерку свог некадашњег колеге. Спасао је.
Исти човек је њу, мајку и браћу тога дана извео из Јасеновца, одакле су возом превезени у Дубраву, својеврсни сабирни центар одакле се или није излазило, или се одлазило на рад у усташке и домобранске породице. У Дубрави, некадашњем пољопривредном добру, били су смештени или у шталама или на пољани.
Мајка је старијег брата маскирала у девојчицу, да га не би убили.
“Јели су помије, док их је било. Пили смо воду док је нису затворили, а онда смо пили сопствену мокраћу. И ми смо геноцидни, јел?“, пита се Невенка.
Да би се некад окупали, пробили су жицу од ограде и они најмањи се провлачили и ишли до оближње реке. Тамо су чупали траву и корење да би јели. Онима који од мучења нису могли да устану, доносили су воду у рукама. У том шипражју поред реке усташе су често силовале затворенице. Иако њој нису наудили на тај начин, Невенка је једном била приморана да то гледа.
Затвореници би ноћу копали раке у које би ујутру били бачени они који су умрли претходног дана.
Невенка је са мајком и браћом ипак преживела и једног дана су изведени из Дубраве и одведени у једно оближње село. Тамо су мајку узели на рад, али децу није могла да поведе. Она и брат нису желели да се раздвоје. И то су преживели. Па су се деца с мајком вратила кући, од које су остали само голи зидови.
До краја рата остала је без још једног брата кога је покосио тифус. Онда је породици стигло писмо из Немачке – отац је жив, у логору.
Тачан број страдалих у логорима никад неће бити утврђен, а у послератном периоду, зарад неких „виших интереса“, стално је постојао притисак да број страдалих у логорима НДХ буде сведен на минимум.
О томе сведочи и др Србољуб Живановић, патолог који је 1964. предводио ексхумацију у Јасеновцу. Један од поузданијих података, изнет од стране Међународне комисије за истину о Јасеновцу утврђује да је само у систему јасеновачког логора страдало више од 110 хиљада деце узраста од одојчета до 14 година.
Једна од оних која је преживела јасеновац је Јелена Радојчић, рођена Бухач. Рођена у селу Јабланац, између Старе Градишке и Јасеновца. И она је, као и Невенка, имала седам година када је почео рат. У породици је било четворо деце. На почетку рата, мајка је, као и све жене из села, насилно покрштена у католкињу. Недуго затим, оца су одвеле усташе и никада га више нису видели. Мајка је са децом одведена у логор Стара Градишка.
Били су стално гладни, уместо воде пили су фекалије, а Јелена је скупљала мрвице из мајчиних џепова како би бар мало утолила глад.
Памти вриску деце када су одвајана од мајки. И то је био једини звук који се могао чути. „Све изван тога, био је мук и ћутање…мук и ћутање…“, сећа се Јелена слика које ни данас не бледе из сећања.
У једном тренутку у логору се појављују жене, обучене у одећу сестара Црвеног крста, које нуде мајкама да изведу децу из логора и спасе их сигурне смрти. То је био почетак велике хуманитарне акције спасавања углавном српске деце из логора НДХ, коју је организовала Аустријанка удата за Србина, с којим је живела у Загребу, Диана Будисављевић.
Према неким подацима, у акцији Диане Будисављевић спашено је око 12 хиљада српске деце. Међу њима Јелена и двојица њене браће, најстарији Живко који је тада имао 9 година и најмлађи Илија, од непуне две.
Диана је приликом преузимања деце правила врло уредну картотеку и водила прецизан дневник, како би после рата евентуално успела да споји преживеле чланове породица.
Деца су сточним вагонима превежена у Загреб, где су Јелену и Живка раздвојили од најмлађег брата Илије. И то је био последњи пут да га је Јелена видела.
Касније су њу и старијег брата Живка одвели на имање код једне усташке породице, где су радили као мале слуге. После годину дана, мајка која је из логора била одведена на рад у Немачку, пуштена је да обиђе децу. Јелена тај сусрет са мајком описује као не нарочито весео, јер је, како каже, у свом дечјем срцу била љута на њу што је пустила да их одведу и раздвоје. Данас 84-годишња старица, Јелена о свом детињству прича као о времену „без осећања, као о једној равној линији“.
Јелена је о томе шта је све као дете преживела у логору у НДХ, јединој држави на чијој су се територији током Другог светског рата налазили логори за децу, 25.јануара ове године говорила и у Уједнињеним нацијама, на изложби под називом „Логор смирти Јасеновац – право на незаборав“.
ШТА ЈЕ ХИТЛЕР РЕКАО о СРБИМА, Београду и Енглезима https://t.co/xMsTLnH5gT
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 11, 2018
Изложба је организована поводом Међународног дана Холокауста и тада су први пут изложени изворни документи, фотографије и видео записи о једном од најсуровијих истребљења на територији Европе током Другог светског рата.
