Прочитај ми чланакРусија под хитно мора више да се ангажује у борби против културно-медијске доминације Запада у пријатељским земљама.
Након вишедневних протеста у Јеревану, донедавни председник и новоустоличени премијер Серж Саргасјан у понедељак је одлучио да потпуно капитулира. Учинио је то речником који не оставља простор сумњи да се ради о некој врсти тактичког маневра, рекавши: „Никола Пашињан (опозиционар који је предводио протесте) је био у праву. Погрешио сам. Садашња ситуација има неколико решења, али нећу ићи ни на једно. То није моје. Напуштам дужност руководиоца државе, премијера земље“.
За сада још увек није сасвим јасно какав ће бити крајњи исход јерменске политичке кризе, али очигледно је да се ради о успешном извођењу још једне „обојене“ револуције против владе пријатељски настројене према Москви. Главни опозициони лидер и могући будући премијер Никола Пашињан већ сутрадан након оставке Саргасјана рекао је да је Русија пријатељска и братска земља, али да то не мења чињеницу да у односима са Москвом постоје проблеми које опозиција намерава да решава када преузме власт, и то „у складу са интересима јерменског народа“. Видећемо да ли ће овај лагани реторички заокрет бити увод у озбиљнију промену спољне политике званичног Јеревана, али остаје чињеница да је још једном у држави стратешки важној за руске интересе (Јерменија је члан ОДКБ и Евроазијске економске уније) власт смењена недемократским путем, комбинацијом западног дипломатског притиска (ЕУ је осудила хапшење Пашињанина) и уличних протестних активности.
С тим у вези, руски аналитичари опет понављају излизану фразу о неопходности чврстог и недвосмисленог опредељивања за савезништво са Русијом као предуслову опстанка геополитички неутралних или делимично проруски оријентисаних влада. Неки од њих, попут Андреја Корибка, чак директно повлаче паралелу са Србијом:
Саргасјан се такође сматра ,,човеком Москве“ у Јерменији, баш као и његов српски колега Александар Вучић на Балкану(…) Оба лидера су задржали и барем наизглед проширили сарадњу са Русијом током својих мандата. Осим тога, Вучић је такође недавно променио функцију, поставши председник Србије након што је неко време провео на позицији премијера, па је интересантно повући паралелу са оним што се данас дешава у Јерменији, посебно имајући у виду да се обојица (Вучић и Саргасјан) хвале својом политиком „балансирања“ између Запада и Русије(…)
Ова врста апологетске матрице руске спољне политике је дефинитивно потрошена. Ако је и било неког основа за сличну аргументацију након мајданског пуча у Украјини или „Шарене револуције“ у Македонији (која је у процесу дугог трајања произвела резултат који неминовно води ликвидацији словенско-православног карактера те државе и последичној прекомпозицији геостратешке структуре на Балкану), у случају Јерменије заиста више не остаје никакав простор за сличне тврдње, јер се ради о држави која се јасно и недвосмислено у војном и политичком смислу интегрисала у руске међународне структуре.
Гледајући дешавања у Украјини, Сирији или Јерменији, какву поруку може да извуче српско руководство? Логично је да ће се запитати следи ли нешто слично и у Србији уколико се не повинује свим захтевима Запада, који у нашем случају воде ка државном и идентитетском самопоништавању тек нешто мањег обима него у Македонији. Ако Русија ни пет година након украјинске кризе (протести у Кијеву су почели 2013.) није успела да пронађе ефикасан одговор на „обојене“ методе у важној савезничкој земљи која се налази у њеном дворишту, чему онда да се нада Србија која се налази у још неповољнијој геостратешкој позицији од Јерменије, будући да је географски много удаљенија од Русије и ограђена тампон зоном НАТО држава и аспираната на чланство у Алијанси?
Да бисмо схватили због чега Русија толико заостаје у примени „хибридних“ друштвено-политичких технологија и да ли уопште има предуслове за супротстављање Западу на том пољу, морамо направити анализу контекста који је условио данашње стање међународних односа. Александар Гајић је недавно приметио да стручњаци често говоре како Русија и ЕУ воде политике из различитих векова. Проширујући ову тезу, могли бисмо рећи да Русија води класичну империјалну политику 19. века, у којој су све карте бачене на традиционалне алате за пројекцију државне моћи: војску, дипломатију и природне ресурсе.
Када се надмеће у некој од ове три области – било да се ради о такмичењу у војним технологијама, борби за изградњу Северног тока 2 или потискивању Запада из Астанског процеса у склопу решавања сиријске кризе – Русија показује не само дораслост у супротстављању Вашингтону, већ неретко и очигледну супериорност. Поред тога, руску геополитичку моћ додатно мултипликује јединственост географских карактеристика Руске Федерације – природног евроазијског стожера и највеће светске земље која покрива шестину глобалног копна. То је чини неком врстом изнуђене империје која се самим својим постојањем квалификује да седи за столом великих играча који одлучују о судбини света.
Ипак, Русија је опасно запоставила неке друге алате политичке моћи, што је у многим областима чини инфериорном у односу на геополитичке ривале. Најболнији утисак је то што делује као да креатори руске политике уопште не показују свест о неопходности прилагођавања реалности мрежноцентричних ратова 21. века. Тај став полако постаје све доминантнији чак и у деловима руског политичког естаблишмента. Тако Анатолиј Лисицкин, члан Спољнополитичког одбора Савета федерације Русије, у недавном интервјуу за Спутњик износи сличне ставове:
У Украјини смо такође потценили оно што се тамо догађало. У Украјини сам радио од 2008.(…) Хиљаде младих је одлазило у Сједињене Државе, тамо су пролазили обуку а циљ те обуке, тог програма који су потписале САД и Украјина, био је да се млади науче како да не воле Русију, да је Русија агресор и да је Украјини увек доносила рат, раздоре, проблеме. У целини гледано, све смо то видели, али смо потценили, а знамо какав је резултат. Не смемо дозволити да се то понови у Србији, јер и овде је то могуће, зато што, већ сам рекао, на информативном плану заостајемо за Западом. (…) Русија треба да буде активнија у контактима са Србијом јер не смемо изгубити такав регион у центру Европе, где имамо могућности, без обзира на притиске који стижу са Запада. Морамо да схватамо да овде имамо потенцијал који нам омогућава да се позиционирамо боље и на плану економије, и на информативном плану. Ако ми не искористимо те могућности, нећу се изненадити ако се деси као у Украјини. Зато морамо да извучемо закључке из политике, праксе, из апсолутно равнодушне политике коју смо спроводили у Украјини, када смо видели шта се дешава…
Спутњик: Или, на пример, у односу на Црну Гору. Она је исклизнула…
Лисицин: Добро кажете, исклизнула је, као и Молдавија. Зато тај аспект наше спољне политике није довољно вреднован. Ми не користимо меку силу. Рачунамо само на лидере(…)
Насупрот Русији, САД су добро схватиле важност онога што се догодило 29. августа 1949. године, када је Совјетски Савез успешно тестирао прву нуклеарну бомбу, чиме су кардинално измењене поставке традиционалне политике моћи. Од тог тренутка у свету постоји „равнотежа страха“ која искључује сваку помисао на планирање директног војног сукоба између највећих светских сила, а на важности добијају до тада секундарна средства у геополитичким надметањима, попут културне субверзије, медијских ратова, психолошких операција и других „меких“ метода. Тада је на Западу полако почела да сазрева свест о важности изградње глобалне мреже за „ратове у мирнодопским условима“. Управо та мрежа ће касније постати темељ стратегије извођења „обојених револуција“.
Ситуација данас није много другачија. Док се руска медијско-пропагандна активност своди на мање или више конвенционално извештавање медијских кућа РТ и Спутњик, Запад наставља да плете мреже које се капиларно увлаче у све поре друштва, постепено га обликујући у складу са својим интересима. Добар пример таквог деловања у Србији је филм Поред мене, који је у суботу (21. 4. 2018.) емитован на првом програму РТС. Почетних десетак минута је довољно да се стекне увид у нимало суптилну наративну позадину: млада, урбана и друштвено ангажована професорка бори се против ретроградног друштва које одбацује идеје Петог октобра, а у једној од првих сцена кажњава ученицу нижом оценом јер је рекла да иза пуча 27. марта 1941. стоје Британци (што је историјска чињеница која се као таква изучава на Београдском универзитету).
Колико је филмова, књига, романа, позоришних комада и награда у последњих 20 година потрошено да таква историјска свест пусти корење у нашем друштву? Да ли такви процеси јасно остављају траг у српској колективној свести, на пример у постепеној али приметној промени става о Косову? И како ће један народ који се годинама систематски преумљава (свеједно да ли у Србији, Украјини или Јерменији) сутра успети да разликује пријатеља од непријатеља, или обојену револуцију од легитимне борбе за своја права и интересе? Наравно, стоји аргумент да Русија није дужна да креира нашу – или било чију – културну и медијску сцену. Али стоји и то да, као велика сила, не сме себи допуштати луксуз да јој се дешава оно што јој се догодило у Црној Гори, где је један изразито русофилни народ за десетак година готово потпуно политички и идентитетски прекодиран.
Да и не помињемо то да је Украјина данас једна од најрусофобнијих земаља на свету, док је до 2013. године половина њеног становништва гласала за номинално проруске партије. Закључак је јасан – ако жели да заштити своје легитимне интересе од агресивних насртаја Запада на политичку, културну и историјску свест пријатељских народа, Русија не сме дозволити да у тим земљама нема ниједну телевизију или новински лист, да и не говоримо о префињенијим методима деловања, попут финансирања филмских и књижевних пројеката, тинк-тенк института, невладиних организација, трибина, форума, фестивала (поменути филм је добио награду на једном филмском фестивалу), друштвених покрета итд.
Ваља истаћи да је неопходно бити на опрезу када се критикује руска политика, управо због поменутих тенденција и покушаја да и наша земља буде увучена у антируски табор. У том процесу се може лако догодити да добронамерни критичари постану корисни идиоти разних „професионалних стручњака“ који ће нас – тобож рационалним и непристрасним аргументима – убеђивати да је Русија слаба и да нам не преостаје ништа него да се окренемо Западу. Никада не треба испуштати из вида да наша земља на спољнополитичком плану нема ниједну пријатељски настројену велику силу осим Русије.
Ипак, управо наше испољавање незадовољства одређеним аспектима руске политике може убрзати њену промену у жељеном правцу, барем када је реч о нашој земљи. А ствари стоје тако да Русија под хитно мора више да се ангажује у борби против културно-медијске доминације Запада у Србији, јер су САД, и поред већ солидних позиција, покренуле нову велику медијску офанзиву. Тако фонд ККР (на чијем челу је бивши шеф CIA Дејвид Петреус), у чијем власништву се већ налази велики број медија у Србији, попут телевизије N1 или интернет портала Blic.rs (најчитанијег у земљи), званично најављује да је за куповину медија у нашој земљи наменио нових 300 милиона евра. Осим тога, власник ТВ Пинк Жељко Митровић у понедељак је потврдио да му је исти фонд понудио 500 милиона евра за куповину његове медијске куће и њених ћерки-компанија.
АНТОНИЋ: Српске власти и тајкун (ВИДЕО) https://t.co/CZx78JDXqI
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 25, 2018
Уколико Русија настави пасивно да посматра овакав медијски десант Запада на Србију, није немогуће да Јереван сутра стигне у Београд, и да се пробудимо гледајући конференцију за штампу Саше Јанковића на којој говори да је Русија пријатељска земља, али да он у односима са Москвом планира да приступи решавању неких проблематичних питања, у складу са интерсима српског народа.
